Страх од заборава

Будимо храбри у променама какве год да дођу.(…) Није лако бити мали народ, ни у Финској, ни у Норвшкој, ни у Србији. Мали смо и сами смо. (...) Страни свет и страни политичари обично немају никакво, или имају слабо знање и искуство балканско. А ако га имају, из посебних политичких разлога приказују Балкан као разбијен брод, који још и даље љуља бура неслоге, нетрпељивости, и који неминовно мора да држи неко споља, да не потоне. Стран свет зато истиче увек као проблем Балканa само проблем поједине државе балканске".

Ово нису мисли неког познатог страног или нашег политиколага изречене ових дана, него су то изводи из текстова наше мудре Исидоре Секулић (1877–1958) које је написала још у младости. Рођена у Мошарину у Бачкој, Исидора је детињство провела у Земуну где јој је отац Данило издавао пасоше Аустроугарске за прелазак преко Саве и Дунава у Србију. У Београд је дошла 1909. и ту за време Другог балканског рата објавила књигу "Сапутници".

Са мужем Пољаком Емилом Стремицким, све до његове ране смрти живела је у Ослу, одакле је 1914. донела књигу "Писмо из Норвешке". Била је 34 године професор математике и природних наука у женским вишим школама у Панчеву, Шапцу и Београду, а докторирала је 1922. у Берлину. До почетка Другог светског рата објавила је десетак дела међу којима су роман "Ђакон Богородичине цркве" (1919), стотинак есеја о стваралаштву наших и светских писаца, капиталну збирку прича "Хроника паланачког гробља" (1940), "Његошу, књига дубоке оданости" (1951).

Испоснички живот

Фебруара 1939. као прва жена примљена је у Краљевску српску академију наука. Живела је веома скромно, готово испоснички. Била је спремна да дане проведе у писању, превођењу и читању уз комад хлеба и чашу воде. Према сведочењу академика др Дејана Медаковића, који је често Исидору обилазио, она је одбила да прими новац који јој је Броз послао. Маршал јој је по војном куриру послао штоф за капут и коверту пуну пара. Одбивши новац, по војнику је маршалу поручила како она никада не узима новац који није зарадила. А штоф је дала тестерашу Албанцу коју је верно служио до смрти. За време окупације одбила је да потпише, као што су то одбили и књижевник Иво Андрић и хелениста др Милош Н. Ђурић повељу о сарадњи са немачким властима.

У "Успоменама" (1915) у којима је писала и о повлачењу српске војске преко Албаније, забележено је: "Остављајући отаџбину, војска је претворена у народ, а народ се претворио у збег". У "Писмима из Норвешке" с поднасловом "О законима равнотеже" она је устврдила: "У тим правилима има сурова дисциплина – рад, сиромаштво, ћутање". Писала је много и у ондашњим илустрованим журналима, али и тиражним листовима, увек на свој начин, не поштујући укусе (не)образованих читалаца.

Године 1932, тадашњем репортеру дневника "Време", романсијеру Милошу Црњанском, на његово питање да ли је срећна у самоћи, Исидора је одговорила: "Не, господине, него у самилости и љубави у породици. Кућа је, иначе, најјаче место слободе човекове. Ван ње ни за жену среће нема".

Јунаци "Хроникe паланачког гробља" у младости су снажне особе које постепено током времена постају бродоломници промашених живота. Сви они су сахрањени на гробљима (Земунском и Топчидерском) чија обележја с временом нестају. Њен отац Данило сахрањен је на првом, а много касније списатељица на другом гробљу. Тим поводом она је записала: "Нас двоје, иако још млади обоје, уочавали смо летописе наших градића, села и гробља. Ваљда под слутњом да ћемо и ми у трећој генерацији цивилизоване породице, а у другој школовани људи, затрти се".

И заиста, већи део свог живота Исидора је била сама: "Ја сам последња, говорила је она, никога немам од моје породице. Сви ми што дођемо из села у град, стигнемо највише до треће генерације. Онда нас нестане. И ништа не остане за нама. Нико. Све је помрло, само гробови и камење".

Песник Миодраг Павловић, који је био један од приређивача њених сабраних дела написао је да је ова књига, без обзира што је ауторка узела сувише мало примера да изнесе велике истине, дело правог мајстора приповедања, документ, мемоар и креација у исти мах".

Читава филозофија ове списатељице обрађује тему заборава после смрти. Чак и главни јунак приче "Коста Земљотрес" из "Хронике", мисли да "није срамота бити поражен, ако је човек учинио све да заслужи победу". Книжевница Светлана Велмар Јанковић својевремено је записала: "Чини нам се да ниједан он наших писаца новијега времена није тако болно и дубоко волео живот као Исидора Секулић, а као да се ниједан са више озбиљности није бавио мишљу о смрти".

Моћни као богови

Још тачније у природи доживљаја смрти и пролазности, иначе превасходно метафизичког, има код Исидоре нечег готово материјалног и чулног, додаје госпођа Велмар. То је страх тела од будућег неживота и нестајања. На страницама "Сапутника" овај страх, одгуркиван и потискиван, непрекидно је присутан иако у различитим видовима: сад је елементаран, нагонски страх за живот; сад је јако осећање очајања и бола над трагичном људском немоћи: сад је резигнирана мисао рођена у тренуцима смиреног и тешког сазнања.

Према мишљењу др Мирослава Егерића у "Хроници" се не види одговор на питање због чега нестају моћне породичне лозе, али је процес трагичног пропадања тих породица насликан упечатљиво и зналачки. Смрт јунака није у овој књизи туђа, него своја. У "хроници гробља" смрт корача видњивим кораком. А критичар Јован Крешић сматра да се јунаци Исидоре Секулић и њихове судбине, крећу по путањи коју су им унапред одредили елементи што су изван њихове моћи, а то су земља, поднебље, традиција, наслеђе крви и добра и зла у њој.