Пејзаж у којем сви живимо

Издавачка кућа „Евро-Ђунти” из Београда објавила је нову збирку прича Гордане Ћирјанић (1957), под насловом „Кад сване, разлаз”. Иста издавачка кућа објавила је недавно и њене романе: „Кућа у Пуерту”, „Пољубац” и „Оно што одувек желиш”. У књизи „Кад сване, разлаз” списатељица није сакупила било које своје приповетке него је писала и компоновала књигу као јединствену целину, чија је црвена нит – нечиста савест. У различитим ситуацијама, различите ликове, нападају „глодари душе”.

Унутрашње немани свест нападају најчешће ноћу. Ко се и с ким разилази када сване?

Јунаци ових приповедака живе у свету, међу људима, па ипак, у њима није реч о међуљудским конфликтима, него о оном после, у самоћи, када се човек преиспитује. Готово сви они притиснути су грижом савести, кајањем, осећањем кривице, стида или туђег стида, а ти унутрашњи процеси гдекад су представљени као чудовишта и немани што нападају психу. Поприште борбе није увек ноћ, али свитање, или светло дана, треба разумети као метафору за светло разума. Јутро је мудрије, каже се у народу.  

У књизи се бавите етичким питањима савременог света. На страни сте, чини се, малих, обичних људи, којима је морал – светиња?

Није ово нека моралистичка књига са поуком, али јесте ме интересовало да осветлим процесе којима савест подвргава човека. То нису кафкијански процеси, апсурдни и безизлазни; увек постоји неки повод, неко огрешење које на махове делује и несразмерно јачини самопрекора, али верујем да ће се читалац препознати на многим местима... Није ли тачно да нормалан човек, онај коме савест није закржљала, веома често брине и секира се због изговорене речи или узгредног поступка, чије могуће последице тек накнадно увиђа. Своје превиде и огрешења пумпа каткад у самоћи до распрснућа, али то само значи да му је стало до слике о себи, и пред светом и пред огледалом.

Моји јунаци се боре са својим аветима, са савешћу која је строга и непријатна, али она је истовремено и мера њихове људскости. Додуше, њихови наоко приватни проблеми дати су у књизи и као маске за крупније, друштвене теме које су ту присутне иако тежиште није на њима: интернационализација ситног криминала путем интернета, предрасуде о народима, тероризам, замирање села, нарушавање природе, корупција, место човека у систему здравства, и шта све не. Али, кажем, те опште теме су присутне у овим приповеткама као нека врста пејзажа у којем сви живимо, па и моји јунаци.

Свака прича је другачија, и по атмосфери и по тематици, као да нису од истог аутора. Како сте то постигли?

Верујем да је уочљив један те исти рукопис иако је тачно да су различите не само по тематици и расположењу него и по много чему другом. Већином су смештене у Србију, али неке су и „шпанске”; једне су писане из мушког угла, друге из женског, али није изостао ни угао животиње, једног орла; протагонисти већином припадају мојој генерацији, али има их и много старијих, и много млађих; две говоре о сеоском животу, три су смештене у варошице, остале су недвосмислено београдске приче. Поступак приповедања такође није исти: у неким приповеткама коришћено је прво лице, негде се читаоцу обраћа свезнајући писац, две су искључиво у дијалошкој форми, а поједине комбинација разних гласова. Мислим да то чини књигу динамичном.

Са читаоцима водите дијалог, кокетирате, држите их будним, не дозвољавате да књигу оставе. Има ли добре приповетке без добре приче?

Уздам се у причу као окосницу добре приповедачке прозе иако та прича не мора бити догађај или интрига у класичном смислу. Када се јави идеја за приповетку, па и за роман, у почетку нико други сем писца не може у њој уочити потенцијал. То је онај период кад аутор никоме не може саопштити шта ће урадити од једне реченице или једне ситуације која је њему толико сугестивна, ни како ће да „заврти” причу око те једне тачке. Када је ствар успешно изведена, остаје набој који је писца од почетка водио према циљу, набој који ће и читаоца вући напред, макар му после свега било тешко или немогуће да „преприча” о чему се ту радило.

Једна од прича се зове „Volaverunt”, што значи – одлетеше. Из наших живота свакодневно „одлећу” многи драги људи?

Књижевност се храни сећањима, одувек је било тако. Мада, кад помињете „Volaverunt”, последње три приповетке у књизи обједињене су тим истим наднасловом: „Одлетеше”. Хтела сам да тај наслов буде вишезначан: тачно је да су све три приповетке испуњене сећањима на људе који су „одлетели”, али такође је тачно да је савест њихових протагониста лепршава, немани су се већ разбежале. Ту, затим, одлећу и крилата Фама и неке вештице из басне, коју углас изговарају званице на једној пијанки, и свест једног човека који болује од алцхајмера. Ту се и књига завршава: одлећу сви њени ликови, и пажња читаоца.

На корицама књиге налази се слика Луиса Рикарда Фалера. Међутим, ваше приче више личе на Гојине слике?

Гојине графике из серије „Каприци”, која броји 80 илустрација, већ у три књиге приповедака служе ми као висока мера за критику људских погрешака, порока, претеривања и глупости. Можда је у овој последњој књизи тај утицај најјачи, јер има слика и симбола који су снажно инспирисани атмосфером Гојиних графика. Чак сам и његове наслове позајмљивала и модификовала. Мислим да би било претерано да сам још и илустровала књигу неким од Каприца, а Фалерова слика „Излазак вештица”, динамична, прозрачна и провокативна, такође сјајно одговара садржају ових приповедака. Рекло би се да је морао бити Шпанац иако ни ликовна уредница ни ја нисмо то унапред знале када смо изабрале ову илустрацију.

Са интернета нас непрестано, о томе говори једна од ваших прича, вребају опасности. Како се заштитити?

Предности интернета су велике и несумњиве, али су велике и опасности. Да бисмо препознали замке и заштитили се од манипулације, нема нам друге него да се ослонимо на упутства и помоћ наших млађих.