Зебрњак

Почетком јесени навршава се сто година од почетка Првог балканског рата. Био је то велики рат после кога су на Балканском полуострву углавном успостављене границе које постоје и данас. Начело према коме народи имају право да живе слободни у својим независним државама, које је 1912. године снагом уједињених војски слободних балканских држава први пут тријумфовало, важи и данас.

Уз све недостатке исхода балканских ратова, треба рећи да су њихове тековине надживеле тоталитарне режиме који су током 20. века настојали да их порекну. Није српска војска само ослобађала Србе и хришћане по Косову, Метохији, области Новог Пазара и у Вардарској Македонији. Поред чињенице да су новоприсаједињене области укључене у српску државу на недовољно успешан начин, као што је током и после ратова било злочина и разних неправди, док је успостава правне државе била мукотрпна, ови крајеви су после 1912. први пут постали део једне модерне европске државе. Злочини војски балканских народа постали су сместа тема европске и светске политике.

Ретко ко указује на значајну разлику у тумачењу ратних догађаја у „Извештају...“ Карнеџијеве комисије и апокалиптичних вести које су стизале углавном из Беча, по правилу од оних који су наводним и стварним злочинима српских трупа намеравали да оправдају непорециви геноцид који ће непуне две године касније аустроугарске трупе извршити у Подрињу и Мачви.

Али док су злочинима из балканских ратова правдани будући осветнички злочини и шест деценија дуготрајно обесправљивање Срба, ретко је ко, чак и у просвећеним јавностима западних држава, спомињао другу врсту тековина балканских ратова. Свакако није тачна вест „Њујорк тајмса“ према којој је Српска војска 1912. у Приштини убила скоро све Албанце (5.000 од 18.000 становника, међу којима су многи били Срби). Поигравање жртвама и њихова политичка злоупотреба почели су још у то време и однели су победу деведесетих година 20. века, када жртве очигледно нису биле важне, важна је била њихова функција у процесу победе над Србијом и укидања права српском народу. Друга страна ратних тековина је, међутим, непорецива: пре 1912. у областима Македоније, Косова, Метохије и Новог Пазара радила је 381 школа коју је похађало 5.993 ученика, док је 1937. 1.176 школа похађало 142.000 ученика (међу њима 54.675 ученица)!

У том процесу еманципације народа који је вековима живео под османском влашћу свакако није помагао покушај србизације несумњиво несрпских народа који су тамо живели поред Срба. Али, колико би процес ослобађања ових људи трајао да Српска војска није одредила границе данашње Македоније, да после свих одлагања тамо није успостављена правна држава, да до 1941. године нису саграђене десетине болница, електрана и више од 1.500 километара путева... Сама идеја о македонској посебности и аутономији није настала само као последица деловања локалних родољуба, интелектуалаца и бунтовника, већ је она делом заслуга и политике Србије и Бугарске и промишљања учених људи из оба народа, међу њима и утицајног Стојана Новаковића. Коначно, темељ данашње македонске државе ударен је на скупштини одржаној код манастира Св. Прохор Пчињски под заштитом Топличког партизанског одреда.

Из свих наведених разлога важно је због истине и политичких интереса балканских народа којима је 1912. године први пут политички припало полуострво на коме живе, да стогодишњица ових великих догађаја буде обележена. Истина је: поједини народи су у српској и југословенској краљевини током наредних деценија били обесправљени. Такође је истина да је њихова национална свест у то време тек почела да се развија. Србима који су ту свест већ имали 1941. одузета су легитимна права и они их тек у наше време поново добијају. На Косову и Метохији она су поново угрожена и оспорена.

Када се 23. октобра 2012. окупимо под рушевином споменика на Зебрњаку сетићемо се Кумановске битке – једне од великих европских битака у којој је на обема странама учествовало 200.000 војника, а пало њих 9.000. Ова битка срушила је османско господство у Европи. Пред грмљавином српске артиљерије, забележио је британски конзул из Битоља, није се повлачила једна војска већ једна империја. Споменик светионик срушили су Бугари, нове власти су после 1945. године развејале кости палих српских војника. Гнусном одлуком силника годинама су коришћене на Медицинском факултету у Скопљу за вежбе студената...

Важно је да Србија обележи велику годишњицу Првог балканског рата. Постојао је договор да Србија и Македонија учествују у делимичној обнови Зебрњака и заједно дочекају да се наврши столеће од почетка ових значајних догађаја.

Зато свакако нису добре вести према којима се званична Србија данас предомишља.