Главни играчи у УН

Неодлучност Савета безбедности УН у жестокој расправи о употреби војне силе у Ираку 2003. подстакла је многа питања још већег броја посматрача о важности овог тела, чак и о његовој будућности. Настављање истакнутих разлика о току послератне ирачке обнове само је додало још сумњи, мада су и обожаваоци и противници најмоћнијег тела УН – чија је основна одговорност да решавањем горућих светских проблема подржава међународни мир и безбедност – у озбиљном, можда и критичном стању.

Можда је Савет безбедности на раскршћу, што је упозорио и Кофи Анан, сада већ бивши генерални секретар УН. Да би Савет безбедности поново повратио ауторитет, неопходна је радикална реформа, о чему се све чешће говори међу земљама чланицама. Неке желе да УН играју значајнију и ефикаснију улогу у светским збивањима, док се други залажу за то да се њена улога сведе на хуманитарну. Размимоилажења иду од идеје да се Уједињене нације чак и укину, до жеље да се УН претворе у светску владу.

Често расправљана тема јесте и промена сталног чланства у Савету безбедности, који тренутно одсликава однос снага у свету као што је био 1945, када су УН и основане. Израсле су из пепела Другог светског рата као организација држава које "обожавају мир", са Саветом безбедности који је последњих година имао више него активну улогу на светској позорници – увођењем режима санкција или одобравањем употребе војне силе иако му је основни задатак спречавање оружаних конфликата уз тражење дипломатског решења. Ако конфликт траје и одолева, Савет безбедности може да ради на прекиду ватре или размештају мировних снага.

Са постратовским структурама власти, после нестајања хладноратовског периода, али и Совјетског Савеза, и пада Берлинског зида, Савет безбедности добио је одлучнију улогу у заштити међународне безбедности. Али сталне земље чланице овог тела имале су од почетка право вета. Имају и данас то право, тако да је критика на рачун коришћења ове посебне "олакшице" некадашњих оснивача УН све чешћа, јер је Савету безбедности у једном периоду онемогућавао да постане ефикаснији у спровођењу одлука.

Савет безбедности се суочио са јаким критикама многих арапских земаља које га осуђују због дозвољавања Израелу да крши резолуције Савета, док безразложно заузима тврди став према Ираку.

У америчкој кампањи против Ирака Савет безбедности нашао се под великим притиском америчког председника Џорџа Буша. Тестирање кредибилитета Савета безбедности ирачком кризом  достигло је врхунац 2003, када је Резолуција 1.441, у којој се тражи разоружање и сарадња са инспекторима, прошла кроз Савет безбедности. Две сталне чланице, Француска и Русија, нису се слагале са образложењем Велике Британије и САД да Резолуција 1.441 допушта војну акцију. Одлука да се крене у рат донета је, на крају, без сагласности Савете безбедности.

Недостатак дипломатије био је лош предзнак за будућност Савета безбедности. Почетак дебате у Генералној скупштини те 2003. у септембру, када је Кофи Анан изнео став да се противи унилатералној и незаконитој употреби силе, био је очигледно обраћање Сједињеним Државама које су донеле одлуку да крену у рат против Ирака без одобрења Савета безбедности.

Ово тело доживљавало је и раније критике јер није предузимало акције да се спречи катастрофа или незапамћени масакр као што је геноцид у Руанди 1994. Још се једном Савет безбедности нашао у ћорсокаку, и то поводом кампање бомбардовања Југославије 1999. које је изведено без одобрења УН.

Преговори о будућем статусу Косова и Метојије, између Београда и Приштине, а на основу предлога специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија, доспели су у ћорсокак. САД су Ахтисаријев план назвале "историјским документом" и "одличним предлогом". Европска унија каже да је реч о "новом почетку".

Они на које се план односи не деле тај ентузијазам. Тако би се и "Ахтисаријева резолуција" могла наћи на столу Савета безбедности. Пред Саветом безбедности не постављају се више изазови, већ готове резолуције које траже решења. Најновија међу њима је извештај УН о иранском нуклеарном програму.

Савет безбедности најављује чвршће санкције према Техерану, који са своје стране тврди да иранска нација најављује коришћење нуклеарне технологије у мирнодопске сврхе. САД и њени савезници воде кампању како би довели Техеран за преговарачки сто о његовом нуклеарном програму.