Право петорице да кажу "не"

Нова рунда преговора у Бечу између Београда и Приштине о судбини Косова и Метохије, које је специјални изасланик УН унапред оценио да не могу довести до компромиса и да ће свој предлог о косовском питању проследити Савету безбедности, усмерила је пажњу јавности ка овој институцији, једином светском телу које је одговорно за одржавање међународног мира и безбедности. Савет безбедности УН састоји се од 15 земаља чланица, а пет сталних – САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина, располажу правом вета. Према Повељи УН главни задатак Савета безбедности је да спроводи мир и безбедност посредовањем између страна у сукобу, издавањем упутстава за прекид ватре, слањем мировних снага, завођењем економских санкција као казнених мера или спровођењем заједничких војних акција. Од 1990. Савет је драматично повећао своје активности које су проширене мандатима за инспекцију оружја, затим надгледањем и решавањем кршења основних људских права, праћењем избора и другим задацима. 

За разлику од Генералне скупштине у којој су све земље чланице једнаке, у Савету безбедности је гласање пет сталних чланица другачије. Свака од њих има право да употреби вето. Да би једна резолуција прошла она мора да добије најмање девет гласова у Савету безбедности укључујући сагласност пет сталних чланица. Вето се, иначе, не помиње у Повељи УН.

Мистер "њет"

Реч veto долази од латинског и у дословном преводу значи "забрањујем". Користи се да одреди да одређена страна једнострано зауставља одређену одлуку. Другим речима, то је право да се приговором спречи доношење неког акта. Порекло води из старог Рима где се користио као начин на који су народни трибуни оглашавали неважећим акте Сената и наредбе виших магистрата.

Данас овај термин има више значења, а у најширем смислу означава сваку забрану неке акције или акта. Вето се у политичкој или правној терминологији односи на право једног органа да забрани акта другог органа као и право шефа државе или монарха да одбаци или одложи доношење неког акта, обично закона чији је предлог изгласан у представничком телу. На међународном плану, најчешће се користи у Савету безбедности где је право сваког сталног члана овог органа да својим негативним гласом онемогући доношење одлуке.

Савет безбедности може, дакле, да покаже "велику моћ јединства" која захтева да одлуке о битним стварима буду изгласане афирмативно уз сагласност свих 15 чланица, али и да покаже неслагање, када само једна стална чланица употреби вето.

Историјски посматрано, према Глобалном политичком форуму, од 1945. када су УН основане, СССР и Русија употребили су вето у Савету безбедности 123 пута, САД 82 пута, Велика Британија 32 пута, Француска 18 пута и Кина само пет пута.

Од самог почетка постојања УН, уз налет хладног рата, СССР је користио вето толико често да је совјетски министар иностраних послова Андреј Громико постао познатији као "Мистер њет". Москва је током прве две деценије постојања УН убедљиво најчешће улагала вето у Савету безбедности – 106 пута –а од пада Берлинског зида и распада СССР-а, тај примат преузеле су САД.

Руска Федерација је као наследница "сталног места" у Савету безбедности, после распада Совјетског Савеза, вето уложила три пута; једном због кипарског питања, једном због бивше Југославије, а ове године у јануару је заједно са Кином искористила право вета због стања у Мјанмару (непоштовање људских права).

Уздржана Кина

САД су први пут употребиле вето 1970, због кризе у Јужној Родезији, данашњем Зимбабвеу, и то заједно са Великом Британијом а самостално су уложиле вето 1972. да би спречиле усвајање резолуције против Израела.

Глобални политички форум износи да су САД, од 1986. до данас, блокирале доношење неке одлуке у Савету безбедности 36 пута. Углавном су на дневном реду биле резолуције које се тичу Израела, једном поводом БиХ и једном поводом Панаме.

Британци су право вета користили углавном са САД али и са Француском, када су 1956. заједно спречили усвајање резолуције о суецкој кризи. Највише самосталних вета Британија је употребила због ситуације у Родезији.

Француска је ретко користила право вета а када и јесте, углавном је то чинила са Британијом и САД. Давне 1946, Француска и СССР уложиле су вето на резолуцију о Шпанском грађанском рату. Само два вета Француска је применила самостално – против независности Комора и при решавању индонежанског питања.

Кина је право вета искористила само пет пута. Успротивила се пријему Бангладеша у УН 1972, а годину дана касније је заједно са Совјетским Савезом гласала против резолуције о јомкипурском рату, због Гватемале је вето употребљен 1977, после више од две деценије Пекинг је користио вето због Македоније а ове године у јануару се заједно са Русијом супротставила резолуцији у којој се осуђује Мјанмар због непоштовања људских права.  

Снага вета сталних чланица Савета безбедности често је била мета критика, а  његова честа употреба од стране СССР-а и САД довела је до тражења начина да се тај систем укине. Једна од основних примедби је и да садашњих пет сталних чланица не одражавају данашњу геополитичку реалност.