МИЛЕ АНТИЋ

Прве назнаке промена ка "обновљивој" Србији појавиле су се у Закону о планирању и изградњи, Закону о пољопривредном земљишту, Закону о рехабилитацији и, коначно, у  Закону о повраћају имовине црквама и верским заједницама који се односе на део оштећених.

Општа реституција одузете имовине, постављена на праведним економским и социјалним основама за већину грађана Србије, појављује се у усаглашеном Нацрту закона о денационализацији и грађевинском земљишту Министарства финансија и г. Милана Париводића као и у Пројекту реституције земљишта ресорног одбора ДС са г. Драгославом Шумарцем на челу.

Ови предлози недвосмислено утврђују да је за државу најјефтиније, најсигурније и најправедније успостављање слободног тржишта над имовином која је монополисана од власти на штету грађана, кроз доминантно натуралну реституцију оне имовине која им је одузета, у стању у коме је данас, па повраћајем друге државне имовине као компензација, и тек на крају као најнеповољнија могућност (и за државу и за претходне власнике) давање државних обвезница. У свим бившим комунистичким државама у транзицији, натурална реституција је оживела привреду и драстично смањила незапосленост, донела већи стандард, раст просечних примања становништва... Нема ниједног разлога да се исто не догоди у Србији.

Натурална реституција штити интересе и пружа сигурност свима који су имовину савесно стекли, држави не намеће трошкове, али одмах намеће и обавезе корисницима повраћаја кроз порез на имовину и порез на приход од имовине, што обезбеђује додатне приходе у буџетима општина, покрајина и Републике.

Противници реституције, скоро као и пре 50 година, крију се иза тзв. интереса радничке класе који су данас преформулисали у "јавни, општи... интерес", "социјалну бригу", "бригу за развој Београда", итд. Иза свих тих "брига" крију се лични интереси појединаца и група који желе (уместо реституције имовине оштећеним грађанима) да "државну својину" (која је синоним за одузету имовину) претворе у њихову приватну својину, а терет обештећења за одузето свале на леђа свих будућих генерација пореских обвезника!

То је неистина која се редовно подмеће јавности у протеклих неколико година. Налик опробаним механизмима "исплате старе девизне штедње", коју сви грађани Србије поново плаћају (читај: пљачкају се) до 2017.  године да би се обештетили они који су штедели, пар "тајкуна" уз "непар политичара" исто тако покушава данас да наметне обештећење у обвезницама као "за државу најбољи вид решавања питања реституције".

Постоји ипак драстична разлика, опљачкана девизна штедња "не зна се где је" и чије је данас власништво, док се за одузету имовину тачно зна где је и преко 90 одсто исте је својина Републике Србије, тј. онога који треба да имовину врати.

И поред разних видова приватизације – суштинска својинска приватизација у Србији није спроведена па је натурална реституција једино одржив и могућ вид решавања питања реституције.