Британци призивају „еврокалипсу”

За мање од недељу дана, британски премијер Дејвид Камерон три пута је жестоко иступио против идеје европског заједништва у садашњем облику. Најпре у коментару за недељно издање „Тајмса” најављујући референдум о будућим односима његове земље са ЕУ, а потом минулог понедељка и среде у парламенту, Камерон  је за британске прилике неуобичајено директно и оштро критиковао садашњи положај Уједињеног Краљевства унутар Европске уније.

Иступи шефа владе у Лондону изазвали су ерупцију нерасположења према ЕУ широм Уједињеног Краљевства, а медији су на основу старогрчке речи апокалипса за предстојећу ситуацију осмислили нову кованицу – „еврокалипса”.

„Британију повезује са ’остатком’ ЕУ само економски интерес”, изјавио је премијер пред посланицима Доњег дома Британског парламента, а потом је указао како би требало да изгледају будући односи Британије и „преосталих” 26 чланица, односно 27, ако се узме у обзир предстојеће приступање Хрватске. „Сарадњу са континенталном заједницом не би требало поново измислити... Примери Норвешке и Швајцарске показују како се успостављају економски коректни односи са шароликом дружином културно неуједначене, економски и фискално неусклађене заједнице.”

Позивање премијера Камерона на примере европских интеграција Норвешке и Швајцарске, који се темеље на билатералним уговорима две земље са сваком чланицом ЕУ појединачно, не представља новину у британској политици. Иницијатива за редефинисање односа са Бриселом потекла је од бившег министра одбране Лајама Фокса, у јесен минуле године. Његову изјаву у Доњем дому да „интереси Велике Британије више нису заступљени у политици ЕУ” прихватила је група од 120 конзервативних посланика парламента, а непосредно по завршетку седнице основали су Лоби нове британске будућности у Европи.

Лобисти нове будућности неуморно истичу да је трговински размена са „остатком Европе” негативна, да би нову перспективу требало тражити, и остварити, отказивањем чланства у ЕУ и преласком на односе дефинисане „швајцарско-норвешком билатералном формулом”.

Британски политичари, наравно, не губе из вида да је Лондон приступио европској заједници 1973. године, не би ли надокнадио губитак колонијалних тржишта широм света. Такође, сваком острвском политичару је јасно да Британија више од половине укупног извоза пласира унутар ЕУ. Статистичари су израчунали да 3,5 милиона радних места директно зависи од извоза у Европу. Приде, више од половине инвестиција у британску привреду потиче из 26 земаља ЕУ.

Лондону, другим речима, не смета да тргује са континенталном Европом. Не сметају му ни права и добробити, већ – обавезе које као члан има у финансирању заједничких институција, као и диктат већине који није увек, ни у пуној мери, по укусу Британаца.

Парадни британски историчар Питер Хенеси аутор је смеле теорије, по којој Лондону понајвише „збуњују” иницијативе за преношење националних суверенитета у руке Брисела.

„Идеја водиља сједињавања Европе, после свршетка Другог светског рата, била је – уз стварање нове континенталне суперсиле – спречавање будућих економских ратова и оружаних сукоба као крајње последице”, каже Хенеси. „Британци су тада остали по страни. Тек педесетих и шездесетих година (прошлог века), паралелно са ’капитулацијом’ колонијалне империје, Европа је постала привлачна за Лондон, али не као будућа, заједничка кућа, већ као терен на коме би се могао надокнадити губитак колонијалних тржишта.”

Управо у том усконационалистичком духу формулишу се акције све бројнијих присталица напуштања ЕУ. У палету наизглед безазлених, али типично британских примера антиевропског расположења сврстава се изложба у Лондону о праколевци европске културе. Уз помоћ компјутерске графике, показује се и доказује да је колевка европских народа био пре десет хиљада година потонули део континента између Данске и британских острва. Тако се Британија, као преостали део древног континента, назива колевком Европе и последњим сведочанством потонуле цивилизације. „Ми смо Европа”, гласи наслов изложбе.

Нешто мање древна, ипак, врло британски поентирана је акција доделе Волфсон награде – новчано највреднијег признања после Нобелове награде. Британац Сајмон лорд Волфсон расписао је пре пола године – непосредно по формирању антиевропског лобија – награду за најбољу студију на тему „Како иступити из ЕУ”. Добитник је проглашен прошле недеље, а његов рад је, каже се, у духу европског добросуседства – прослеђен и влади у Атини.

Милош Казимировић