Барони на магнетној резонанци

Дежурни метеоролог на телевизији јавља да је у Београду 36 степени Целзијусових. Термометар на Теразијама у исто време показује 40 и кусур.

Оваква прича се понавља сваког лета. Исти град а различите температуре. Једна на телевизији, друга на нашим термометрима. Ко ту лаже? Није битно чак ни то што сваког лета Кнез Михаилову можете да замените за тигањ, па да на асфалту испржите јаје на око или пљескавицу.

Пре неколико дана, најављивали су да ће тропски талас побећи ван Србије у петак. И, шта се догодило? Београд се претворио у кипући лонац на који је ђаволак ставио поклопац, тек да осећај паклене клаустрофобије буде савршен. Иста насмејана лица поред графикона и облачића, без трунке гриже савести, најављују долазак хладног таласа у среду. Носеви су им још на свом месту.

То су ипак само невине, летње лажи, једна врста сугестивног, хипнотичког расхлађивања. Видите да је истина напољу, а не на екрану, а опет, топло вам је око срца.

Постоје, међутим, лажи које су уносне, које доводе на власт и пружају неслућену моћ на рачун народних пара. Током пролећне предизборне кампање, по ко зна који пут смо се уверили да је веровати српским политичарима једнако веровању да ћете имати миран сан ако постанете жирант Лакију Топаловићу, који се задужио код ММФ-а како би вратио дугове Билију Питону.

Нису само наши такви. Када је пре неку годину у америчкој држави Монтана одржано прво професионално такмичење у лагању, за пријаву је постојао један услов – да се међу поштене и искрене лажове-аматере случајно не умува адвокат, продавац чудотворних препарата или политичар.

Али, пустимо њих, лагање је њихова професија, од тога људи живе. Што је, узгред, сасвим поштено. Како се, међутим, носити са свакодневним лажима,са онима које слушамо или изговарамо на сваком кораку? Подразумева се да технички није могуће да у рођеној кући, на послу, или у кафани са пријатељима, за собом вучемо магнетну резонанцу.

Ово није исповест хипохондра на каучу, који би да се прегледа на свака четири сата, већ једини могући начин да се научном методом раскринка лажовчина. Поступак је следећи. У медицинску скаламерију утрпамо сумњивца и током скенирања, барону засветле одређена подручја на мозгу која се, иначе, не укључују када говоримо истину.

Али таква врста раскринкавања захтева логистичку подршку макар једног клиничког центра, а и транспорт магнетне резонанце у приколици је неизводљив из најмање два разлога. И оно мало што их имамо по болницама, углавном не раде. Други разлог је тај, што би Србија требало да има најмање по једну резонанцу по глави становника, јер сваки хомосапијенс, од детета које проговори до оног најматоријег, дневно изговори најмање две до три лажи.

Постоји много практичнији уређај – детектор лажи, али је истовремено мање поуздан. Њиме може да манипулише не само сваки талентовани шпијун већ и просечна домаћица, која чим упече звезда, образлаже по ко зна који пут да нема шта да обуче за ово лето. И док траје њена монодрама о несрећној судбини, јер се, забога, удала за неспособњаковића, уместо да је метнете у магнетну резонанцу или је прикачите на детектор лажи, можете да је убаците и у један од њених плакара.

Ни мушкарци нису ништа бољи. Када јој кажете да ћете усисати стан сутра ујутру или јој из кафане поручите кафу мобилним да не чујете њене децибеле, јер домет није баш најбољи, у магнетној резонанци би ваш мозак светлео као божићна јелка.

Лажи у мушко-женским односима су већ опште место, али настављамо да лажемо и једни и други, мртви ладни, и тако је ваљда још од Адама и Еве. Гледамо се у очи и лажемо, а свет иде даље својим бесмисленим током, мада религијски чистунци тврде да се управо у причи о Адаму и Еви крије тајна како се човечанство из рајског, срозало у паклени сан. Кренуло се од јабуке, а стигло се до авиона и камиона.

Желим да будем крајње искрен у овој причи о лажима, па сам проверио колико сам неистина изговорио од јутрос, па до 18 часова, када сам предао овај текст. (Текст је написан у четвртак).
Дакле, колико сам пута и кога све слагао?

Наравно, она прича о усисавању стана је моја лична зла коб, крст који носим. Жени сам обећао да ћу то учинити сутра или „мало морген”, што би рекао рахметли Слоба.

За дивно чудо, на послу нисам слагао ниједном, ваљда ми је концентрација ослабила на ову врућину. Када ме позвала ћеркица и упитала – зашто ове године не идемо на море, зар је могуће да смо најгори – одговорио сам да је на Дунаву много лепше него у Алањи, а да со ионако само нагриза ране.

Наравно да је истина другачија, да новца једва имам до Кладова, али сам сматрао да је боље да детету не елаборирам последице економске кризе, понашајући се као класичан српски политичар. Убеђујем детенце да је криза наша развојна шанса.

Кад су они на ту фору годинама на власти, зашто иста прича не би прошла код десетогодишње девојчице. Али наша деца су промућурнија од просечног бирача, па ми је дете кратко одбрусило:

„Не секирај се, позајмићемо од бабе.” Пошто сам одлучио да ово буде ода искрености, а не капитулација пред лажима, признајем: „Као сваки успешни српски мушкарац у најбољим годинама, чекам на мајчину пензију.”

Дневни просек у лагању, комада три, достигао сам када ме пријатељ позвао, нудећи ми лагани послић, с тим да је потребно одлично знање енглеског. Одговорио сам да умем да преводим Бајрона, али је истина да енглески говорим тек нешто лошије од деде из Бабушнице који оде у Чикаго да чува унуке преко зиме.

Са овим скромним темпом лагања, најискреније, сасвим сам лепо провео дан.