Baroni na magnetnoj rezonanci

Dežurni meteorolog na televiziji javlja da je u Beogradu 36 stepeni Celzijusovih. Termometar na Terazijama u isto vreme pokazuje 40 i kusur.

Ovakva priča se ponavlja svakog leta. Isti grad a različite temperature. Jedna na televiziji, druga na našim termometrima. Ko tu laže? Nije bitno čak ni to što svakog leta Knez Mihailovu možete da zamenite za tiganj, pa da na asfaltu ispržite jaje na oko ili pljeskavicu.

Pre nekoliko dana, najavljivali su da će tropski talas pobeći van Srbije u petak. I, šta se dogodilo? Beograd se pretvorio u kipući lonac na koji je đavolak stavio poklopac, tek da osećaj paklene klaustrofobije bude savršen. Ista nasmejana lica pored grafikona i oblačića, bez trunke griže savesti, najavljuju dolazak hladnog talasa u sredu. Nosevi su im još na svom mestu.

To su ipak samo nevine, letnje laži, jedna vrsta sugestivnog, hipnotičkog rashlađivanja. Vidite da je istina napolju, a ne na ekranu, a opet, toplo vam je oko srca.

Postoje, međutim, laži koje su unosne, koje dovode na vlast i pružaju neslućenu moć na račun narodnih para. Tokom prolećne predizborne kampanje, po ko zna koji put smo se uverili da je verovati srpskim političarima jednako verovanju da ćete imati miran san ako postanete žirant Lakiju Topaloviću, koji se zadužio kod MMF-a kako bi vratio dugove Biliju Pitonu.

Nisu samo naši takvi. Kada je pre neku godinu u američkoj državi Montana održano prvo profesionalno takmičenje u laganju, za prijavu je postojao jedan uslov – da se među poštene i iskrene lažove-amatere slučajno ne umuva advokat, prodavac čudotvornih preparata ili političar.

Ali, pustimo njih, laganje je njihova profesija, od toga ljudi žive. Što je, uzgred, sasvim pošteno. Kako se, međutim, nositi sa svakodnevnim lažima,sa onima koje slušamo ili izgovaramo na svakom koraku? Podrazumeva se da tehnički nije moguće da u rođenoj kući, na poslu, ili u kafani sa prijateljima, za sobom vučemo magnetnu rezonancu.

Ovo nije ispovest hipohondra na kauču, koji bi da se pregleda na svaka četiri sata, već jedini mogući način da se naučnom metodom raskrinka lažovčina. Postupak je sledeći. U medicinsku skalameriju utrpamo sumnjivca i tokom skeniranja, baronu zasvetle određena područja na mozgu koja se, inače, ne uključuju kada govorimo istinu.

Ali takva vrsta raskrinkavanja zahteva logističku podršku makar jednog kliničkog centra, a i transport magnetne rezonance u prikolici je neizvodljiv iz najmanje dva razloga. I ono malo što ih imamo po bolnicama, uglavnom ne rade. Drugi razlog je taj, što bi Srbija trebalo da ima najmanje po jednu rezonancu po glavi stanovnika, jer svaki homosapijens, od deteta koje progovori do onog najmatorijeg, dnevno izgovori najmanje dve do tri laži.

Postoji mnogo praktičniji uređaj – detektor laži, ali je istovremeno manje pouzdan. Njime može da manipuliše ne samo svaki talentovani špijun već i prosečna domaćica, koja čim upeče zvezda, obrazlaže po ko zna koji put da nema šta da obuče za ovo leto. I dok traje njena monodrama o nesrećnoj sudbini, jer se, zaboga, udala za nesposobnjakovića, umesto da je metnete u magnetnu rezonancu ili je prikačite na detektor laži, možete da je ubacite i u jedan od njenih plakara.

Ni muškarci nisu ništa bolji. Kada joj kažete da ćete usisati stan sutra ujutru ili joj iz kafane poručite kafu mobilnim da ne čujete njene decibele, jer domet nije baš najbolji, u magnetnoj rezonanci bi vaš mozak svetleo kao božićna jelka.

Laži u muško-ženskim odnosima su već opšte mesto, ali nastavljamo da lažemo i jedni i drugi, mrtvi ladni, i tako je valjda još od Adama i Eve. Gledamo se u oči i lažemo, a svet ide dalje svojim besmislenim tokom, mada religijski čistunci tvrde da se upravo u priči o Adamu i Evi krije tajna kako se čovečanstvo iz rajskog, srozalo u pakleni san. Krenulo se od jabuke, a stiglo se do aviona i kamiona.

Želim da budem krajnje iskren u ovoj priči o lažima, pa sam proverio koliko sam neistina izgovorio od jutros, pa do 18 časova, kada sam predao ovaj tekst. (Tekst je napisan u četvrtak).
Dakle, koliko sam puta i koga sve slagao?

Naravno, ona priča o usisavanju stana je moja lična zla kob, krst koji nosim. Ženi sam obećao da ću to učiniti sutra ili „malo morgen”, što bi rekao rahmetli Sloba.

Za divno čudo, na poslu nisam slagao nijednom, valjda mi je koncentracija oslabila na ovu vrućinu. Kada me pozvala ćerkica i upitala – zašto ove godine ne idemo na more, zar je moguće da smo najgori – odgovorio sam da je na Dunavu mnogo lepše nego u Alanji, a da so ionako samo nagriza rane.

Naravno da je istina drugačija, da novca jedva imam do Kladova, ali sam smatrao da je bolje da detetu ne elaboriram posledice ekonomske krize, ponašajući se kao klasičan srpski političar. Ubeđujem detence da je kriza naša razvojna šansa.

Kad su oni na tu foru godinama na vlasti, zašto ista priča ne bi prošla kod desetogodišnje devojčice. Ali naša deca su promućurnija od prosečnog birača, pa mi je dete kratko odbrusilo:

„Ne sekiraj se, pozajmićemo od babe.” Pošto sam odlučio da ovo bude oda iskrenosti, a ne kapitulacija pred lažima, priznajem: „Kao svaki uspešni srpski muškarac u najboljim godinama, čekam na majčinu penziju.”

Dnevni prosek u laganju, komada tri, dostigao sam kada me prijatelj pozvao, nudeći mi lagani poslić, s tim da je potrebno odlično znanje engleskog. Odgovorio sam da umem da prevodim Bajrona, ali je istina da engleski govorim tek nešto lošije od dede iz Babušnice koji ode u Čikago da čuva unuke preko zime.

Sa ovim skromnim tempom laganja, najiskrenije, sasvim sam lepo proveo dan.