Кенија на Копаонику

Оливера Јевтић, најбоља атлетичарка Србије у последњих петнаестак година припрема се за четврто учешће на олимпијским играма. До скоро трчала је својим Златибором, а кад је тамо постало претопло, отишла је на, опет свој, Копаоник на којем температуре нису тако високе...

Кад се не може у Кенију на висораван Рифт вали, на којој се рађају и захваљујући великој надморској висини и благој клими стасавају сви кенијски тркачки шампиони, добри су и Златибор и Копаоник, а Оливера Јевтић је у срцу Србије себи створила „Кенију”.

– Мој тренинг партнер је сјајан момак и тркач. Зове се Стенли Кипруто. Упознала сам га још 2005. када сам први пут била у Кенији и када је био дечко који обећава. Још тада је трчао 10.000 метара за 29, а 5.000 метара за 14 минута. Нажалост три године касније доживео је несрећу и изгубио део шаке и то му је зауставило каријеру. Нашао се ван фокуса кенијских тренера, али наставио је да трчи и сада се бави спаринговањем, пре свега маратонцима – каже Оливера Јевтић и додаје да је Стенли зет и спаринг партнер Мартина Лела који је прошле године био на Лондонском маратону други са 2:05:45...

Кипруто други пут у улози спасиоца

Али то није једини разлог што је наша рекордерка у Србију позвала баш Кипрута:

– Он ми је 2008. када су избили крвави нереди у Кенији вероватно спасао живот. Упозорио је на време мене и тренера Славка Кузмановића да променимо хотел и одемо у безбеднији део града, одакле смо неповређени успели да се евакуишемо за Србију.

Сада Стенли Кипруто даје све од себе да се Оливера Јевтић после дуготрајне паузе због повреде врати у тркачки живот и маратонску трку у Лондону дочека у најбољој могућој форми.

– Не волим да се јадам и жалим али предуго сам трпела бол и тренирала. Предуго сам се и лечила без излечења, а кад сам се коначно излечила и била увелико у тренингу за олимпијску сезону доживела сам нови пех. Зимус у Кенији на припремама све ми је ишло само како се пожелети може, па смо због велике хладноће у Србији продужили смо боравак у Кенији за седам дна и баш последњег дана, на последњем тренингу стала сам на неки камен. Он ми се померио под ногом, нога се искренула и осетила сам као да је нешто пукло.Мислила сам да је истегнуће, али болело ме је и кад сам мировала. На трчање нисам смела ни да помислим – открива Оливера Јевтић.

Укратко, пре месец и по дана терапија је зацелила руптуру мишића, јер ипак није било истегнуће, и наша маратонка се бацила на тренинг. Наравно уз помоћ Стенлија Кипрута:

– Засад све иде како се само може пожелети и, дај боже, да се тако настави. Хендикеп је што нисам имала ни једну краћу трку, али нисам могла да учествујем ни на домаћим такмичењима ни на Европском првенству у Хелсинкију. морала сам због повреде да одустанем од првобитног плана да на Европском првенству трчим на 10.000 метара, а да је све било у реду могла сам да се добро пласирам. Нову шампионку Португалску Дулсе Феликс сам редовно побеђивала, једном у Мадеири, кад ми се пртљаг загубио, чак и у обичним патикама, а она је само на једном кросу била испред мене.

У Сиднеју поставила рекорде и загонетку

Хелсинки је, међутим, бесповратно прошао. Пред Оливером Јевтић су Олимпијске игре и трећи олимпијски маратон. На дебију у Сиднеју 2000. тек што је напунила 21. годину трчала је на 5.000 и 10.000 метара. Дужа дистанца била јој је у првом плану, а краћа је планирана за загревање. У квалификацијама на 5.000 метара изборила је место у финалу с државним рекордом 15:11, 25. У финалу пола стазе водила је испред Соње О'Саливен, Габријеле Сабо, Вивијан Черијот, Веркенеш Кидане, Гете Вами... и, по ранијем договору са тренером Кузмановићем, потпуно свежа само скренула са стазе и отрчала у тунел чувајући се за финале на 10.000 метара. У њему била је 11. од 20 учесница – испред Беране Адере, Сали Барсосио, Јелене Прокопчуке, опет са државним рекордом – 31:29,65.

Оба та рекорда и даље важе, а она и сви љубитељи атлетике остали су ускраћени за одговор шта би било да није одустала у финалу на 5.000 метара...

У Атини 2004. дебитовала је класичној маратонској стази и у дану у којем су због нехуманих услова за трчање одустајале највеће маратонке, укључујући и светску рекордерку Полу Редклиф, освојила шесто место са 2:31,15.

У Пекингу 2008. доживела је оно с чим се Редклифова суочила у Атини, а у Лондон путује „везаних очију” јер у овом тренутку још није сигурна колико ће моћи брзо да трчи. Ипак...

– Циљ ми је резултат бољи од 2:32 часа а он би могао да ми донесе висок пласман, надам се и међу десет најбољих. У себи стално понављам да сам и 2005. имала дугу паузу због повреде, а онда сам 2006. дошла у Гетеброг и освојила сребро на Европском првенству. Више сам трачала на свежину него на „километражу”. У таквој сам ситуацији и сада. Само кад би температура на Златибору мало пала, па да се вратим са Копаоника. Овде ми је лепо, сви су веома љубазни и много чине за мене, али стазе за трчање су јако тешке, а у Лондон не смем да одем уморна и претренирана – завршила је рапорт са припрема за Олимпијске игре Оливера Јевтић.

Ж. Б.