Наследници чекају палате

Наследници Младен Комадинић и Асја Радојловић потражују велику зграду површине пет хиљада квадратних метара на углу Кнез-Михаилове и Обилићевог венца. Надају се да ће им бити враћена, јер је иста по намени и габариту као што је била на дан национализације. Пре рата у тој згради била је велика европска модерна кућа, после рата отворен је народни магазин познат као "Нама", потом се уселила Робна кућа "Београд".

Већину велелепних зграда у Кнез-Михаиловој, Улици краља Милана, Добрачиној, Доситејевој, на Обилићевом венцу, као и у попречним улицама у центру Београда, потражују наследници који очекују да Народна скупштина усвоји нацрт закона о денационализацији који предност даје натуралном враћању имовине.

После Београдског универзитета, највећи појединачни потражилац национализоване имовине у Србији је Трговачки фонд. Имовина му је постепено одузимана од 1947. до 1958. године. У поседу овог фонда била је зграда Хипотекарне банке Трговачког фонда у Београду, на углу улица Ђуре Јакшића и Цара Лазара. Срушена је у бомбардовању 1941. године, али је остало земљиште које је одузето и оно мора да се врати власницима. Чак 90 одсто одузете имовине формално је у државном власништву. Реч је о грађевинском и пољопривредном земљишту. Зато би натурална реституција била пожељнији начин враћања имовине од новчане накнаде, кажу у Мрежи за реституцију.

Простом рачуницом по којој је тржишна вредност метра квадратног у центру Београда 2.000 евра, лако је израчунати да би цена појединих зграда могла да досегне и по неколико милиона евра! Није познато да ли ће законити наследници добити и одговарајуће обештећење.

Искуства о повраћају одузете имовине после Другог светског рата из земаља из окружења су различита. У Хрватској је примењен натурални модел где год је то било могуће. Објекти и земљиште враћени су власницима. У Црној Гори је тај процес започет деведесетих, када је усвојен први Закон о реституцији, затим је по измењеном новом Закону настављен 2004. године. Предност је дата новчаној надокнади за одузету имовину, али је веома мало урађено. Реституција је, иначе, један од проблема око којих се води жестока полемика између државе и бивших власника национализоване имовине у тој републици. Председник подгоричког Удружења за реституцију Веселин Ускоковић је песимиста. Тврди да актуелна власт и поред притисака овај закон никад неће спровести до краја.

У Словенији је узет модел повраћаја имовине у натури, али се на самом почетку застало с применом Закона због имовине Карађорђевића на Бледу, која је резиденцијални објекат словеначке владе, и великих површина под шумом које потражују велепоседници из редова немачког племства. Чеси, Пољаци и Немци имали су прилично успеха у повраћају имовине. Прави ефекти реституције најбоље су дошли до изражаја у Немачкој, где је извршен физички повраћај земљишта власницима на којима су изграђене зграде, мала и средња предузећа и пословни простор.

По речима историчара Срђана Цветковића из Института за савремену историју, после Другог светског рата у ужој Србији је национализовано 1.618 предузећа, у Војводини 618, на Космету 12, а у Београду 150. У структури одузете имовине доминирала су ситна предузећа, млинови, магацини, циглане, штампарије, хотели... Бивши власници доспели су преко ноћи у позицију социјалних случајева, без средстава за живот.

Како каже Цветковић, око 40 одсто аграрног фонда или 96.874 поседа било је одузето од протераних или избеглих Немаца, што је са имовином осуђених народних непријатеља износило око 47 одсто укупног фонда.

Из нешто мање од половине аграрног фонда у Југославији, земљу је добило око 180.000 сиромашних сељака, 7.000 беземљаша и 66.000 колониста. На преосталом земљишту створена су државна пољопривредна добра којих је 1947. било 194 са око 800 хектара земље.

До краја 1945. године реализовано је 4.880 предмета конфискације. Најчешћи предмет конфискације биле су зграде, пољопривредни поседи (најчешће између два и три хектара), шуме и занатско-трговачке радње.

--------------------------------------------------------------------------

СПЦ тражи више од хиљаду отетих зграда

Цркве и верске заједнице упутиле су Дирекцији за реституцију више од 600 захтева за повраћај имовине, али ниједан случај до сада није решен. Због вишемесечних преговора око формирања владе рад Дирекције је практично био блокиран. Како каже Владимир Тодоровић, в. д. директора ове републичке институције којем је привремени мандат истекао још у јануару, сви пристигли захтеви су сортирани и заведени, али се због недостатка запослених ништа више од овога није урадило. Последњи рок за пријем захтева за повраћај црквене имовине је 30. септембар 2008. године.

Највише захтева је стигло из Српске православне цркве, а међу подносиоцима су, осим Католичке цркве, Јеврејске и Исламске заједнице, и физичка и правна лица која имају нерашчишћене имовинске односе. Углавном се тражи непокретна имовина у натуралном облику: шуме, ливаде, воћњаци, оранице, виногради, рибњаци, каменоломи, вештачка језера, путеви, млинови, парохијски домови, грађевинско земљиште...

Законом о аграрној реформи и колонизацији из 1946. године само Српској православној цркви одузето је 70.000 хектара земље и шума. Касније, Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1958. године, СПЦ је национализовано 1.180 црквених зграда у вредности од тадашњих осам милијарди динара.
М. С. П.