Naslednici čekaju palate

Naslednici Mladen Komadinić i Asja Radojlović potražuju veliku zgradu površine pet hiljada kvadratnih metara na uglu Knez-Mihailove i Obilićevog venca. Nadaju se da će im biti vraćena, jer je ista po nameni i gabaritu kao što je bila na dan nacionalizacije. Pre rata u toj zgradi bila je velika evropska moderna kuća, posle rata otvoren je narodni magazin poznat kao "Nama", potom se uselila Robna kuća "Beograd".

Većinu velelepnih zgrada u Knez-Mihailovoj, Ulici kralja Milana, Dobračinoj, Dositejevoj, na Obilićevom vencu, kao i u poprečnim ulicama u centru Beograda, potražuju naslednici koji očekuju da Narodna skupština usvoji nacrt zakona o denacionalizaciji koji prednost daje naturalnom vraćanju imovine.

Posle Beogradskog univerziteta, najveći pojedinačni potražilac nacionalizovane imovine u Srbiji je Trgovački fond. Imovina mu je postepeno oduzimana od 1947. do 1958. godine. U posedu ovog fonda bila je zgrada Hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu, na uglu ulica Đure Jakšića i Cara Lazara. Srušena je u bombardovanju 1941. godine, ali je ostalo zemljište koje je oduzeto i ono mora da se vrati vlasnicima. Čak 90 odsto oduzete imovine formalno je u državnom vlasništvu. Reč je o građevinskom i poljoprivrednom zemljištu. Zato bi naturalna restitucija bila poželjniji način vraćanja imovine od novčane naknade, kažu u Mreži za restituciju.

Prostom računicom po kojoj je tržišna vrednost metra kvadratnog u centru Beograda 2.000 evra, lako je izračunati da bi cena pojedinih zgrada mogla da dosegne i po nekoliko miliona evra! Nije poznato da li će zakoniti naslednici dobiti i odgovarajuće obeštećenje.

Iskustva o povraćaju oduzete imovine posle Drugog svetskog rata iz zemalja iz okruženja su različita. U Hrvatskoj je primenjen naturalni model gde god je to bilo moguće. Objekti i zemljište vraćeni su vlasnicima. U Crnoj Gori je taj proces započet devedesetih, kada je usvojen prvi Zakon o restituciji, zatim je po izmenjenom novom Zakonu nastavljen 2004. godine. Prednost je data novčanoj nadoknadi za oduzetu imovinu, ali je veoma malo urađeno. Restitucija je, inače, jedan od problema oko kojih se vodi žestoka polemika između države i bivših vlasnika nacionalizovane imovine u toj republici. Predsednik podgoričkog Udruženja za restituciju Veselin Uskoković je pesimista. Tvrdi da aktuelna vlast i pored pritisaka ovaj zakon nikad neće sprovesti do kraja.

U Sloveniji je uzet model povraćaja imovine u naturi, ali se na samom početku zastalo s primenom Zakona zbog imovine Karađorđevića na Bledu, koja je rezidencijalni objekat slovenačke vlade, i velikih površina pod šumom koje potražuju veleposednici iz redova nemačkog plemstva. Česi, Poljaci i Nemci imali su prilično uspeha u povraćaju imovine. Pravi efekti restitucije najbolje su došli do izražaja u Nemačkoj, gde je izvršen fizički povraćaj zemljišta vlasnicima na kojima su izgrađene zgrade, mala i srednja preduzeća i poslovni prostor.

Po rečima istoričara Srđana Cvetkovića iz Instituta za savremenu istoriju, posle Drugog svetskog rata u užoj Srbiji je nacionalizovano 1.618 preduzeća, u Vojvodini 618, na Kosmetu 12, a u Beogradu 150. U strukturi oduzete imovine dominirala su sitna preduzeća, mlinovi, magacini, ciglane, štamparije, hoteli... Bivši vlasnici dospeli su preko noći u poziciju socijalnih slučajeva, bez sredstava za život.

Kako kaže Cvetković, oko 40 odsto agrarnog fonda ili 96.874 poseda bilo je oduzeto od proteranih ili izbeglih Nemaca, što je sa imovinom osuđenih narodnih neprijatelja iznosilo oko 47 odsto ukupnog fonda.

Iz nešto manje od polovine agrarnog fonda u Jugoslaviji, zemlju je dobilo oko 180.000 siromašnih seljaka, 7.000 bezemljaša i 66.000 kolonista. Na preostalom zemljištu stvorena su državna poljoprivredna dobra kojih je 1947. bilo 194 sa oko 800 hektara zemlje.

Do kraja 1945. godine realizovano je 4.880 predmeta konfiskacije. Najčešći predmet konfiskacije bile su zgrade, poljoprivredni posedi (najčešće između dva i tri hektara), šume i zanatsko-trgovačke radnje.

--------------------------------------------------------------------------

SPC traži više od hiljadu otetih zgrada

Crkve i verske zajednice uputile su Direkciji za restituciju više od 600 zahteva za povraćaj imovine, ali nijedan slučaj do sada nije rešen. Zbog višemesečnih pregovora oko formiranja vlade rad Direkcije je praktično bio blokiran. Kako kaže Vladimir Todorović, v. d. direktora ove republičke institucije kojem je privremeni mandat istekao još u januaru, svi pristigli zahtevi su sortirani i zavedeni, ali se zbog nedostatka zaposlenih ništa više od ovoga nije uradilo. Poslednji rok za prijem zahteva za povraćaj crkvene imovine je 30. septembar 2008. godine.

Najviše zahteva je stiglo iz Srpske pravoslavne crkve, a među podnosiocima su, osim Katoličke crkve, Jevrejske i Islamske zajednice, i fizička i pravna lica koja imaju neraščišćene imovinske odnose. Uglavnom se traži nepokretna imovina u naturalnom obliku: šume, livade, voćnjaci, oranice, vinogradi, ribnjaci, kamenolomi, veštačka jezera, putevi, mlinovi, parohijski domovi, građevinsko zemljište...

Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1946. godine samo Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto je 70.000 hektara zemlje i šuma. Kasnije, Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine, SPC je nacionalizovano 1.180 crkvenih zgrada u vrednosti od tadašnjih osam milijardi dinara.
M. S. P.