Мајсторство Гавријела Липкинда

Занимљива концепција концерта, значајно име солисте, привукли су у жарко београдско летње вече бројне поклонике уметности свирања на виолончело у салу Коларчеве задужбине. Расхлађује се сала, али не и холови!

Липкинд је конципирао свој програм са две уводне солистичке нумере пред  сваким делом програма, најпре Лигетијеву Сонату за соло виолончело, а на почетку другог дела Бахову Трећу свиту у Це дуру, такође за соло виолончело.

У средини и сржи програма, изведена су два велика концерта романтичарске епохе и темељна у литератури за овај инструмент, Шуманов у а молу и Чајковскијеве Рококо варијације, оба дела у преради за гудаче. Јесу ли наши оркестри сви на одмору или они свирају само у време кад њима одговара?

Прерада Шумановог концерта је до те мере осиромашила оркестарски парт да смо Липкинда слушали и као солисту и као цео оркестар, јер је од гудача Душана Сковрана допирало неко мрмљање које није покривало ни хармонску пратњу. Нешто мало више снаге и музике допирало је у Рококо варијацијама, али све заједно, пратња солисти више као имитација или карикатура онога што би масни и велики романтичарски оркестар у Шуману значио, а код Чајковског подстицао у дијалозима са солистом.

Мајсторство Гавријела Липкинда се огледало у моћи да свира и замени све звуке и све моћи и немоћи, као и да надокнади непостојање симфонијске пратње ове вечери.

Пошто смо чули Бахову свиту, чини нам се да је било ефектније да је солиста извео целовечерњи реситал, евентуално са клавиром. Бахова свита је у свим својим деловима, од Прелудијума до Жиге показала оно што највећи уметници имају, велику снагу интроспекције, невероватну техничку моћ, музикалност у потресној Алеманди као и Куранти, а лежерност у Буреу да би се завршила брзом, виртуозно донесеном Жигом. Лепота полифоније на гудачком инструменту, као подземни хук воде, надирао је на сва чула. После Баха, све је било сувишно.

Ипак, музика Чајковског у рококо варијацијама солисти је пружила могућности за остваривање великих контраста међу варијацијама до градње кулминационих тачака, од којих је последња варијација била и бравурозни, брзи и ускликчни завршетак циклуса. Сјајна техника, велики полет, снажна индивидуалност Гавријела Липкинда изазвали су овације публике.

Шта је могао, а шта је начинио БГО Душан Сковран са својим диригентом Обрадом Недељковићем, остаје као питање.  Скромност обрада и није пружала могућност за истицање пратње у Шуману, а у Чајковском се осећала већа сигурност и повремена размаханост ансамбла. А могуће је и да је ансамбл ускочио у отварање фестивала, онда кад нико није могао ни хтео.