Музика је некад више значила…

Те 1962. Боб Дилан је објавио први албум, „Битлси” су комплетирали поставу са Рингом Старом, почели да снимају деби албум и објавили први сингл „Love Me Do”, „Бич бојси” су издали првенац, а у Лондону су пре тачно пет деценија основани „Ролингстонси”.

Зато филмски и музички критичар и доцент на ФДУ, Александар С. Јанковић каже да је 1962. можда и најзначајнија година у историји популарне музике, међутим недовољно препозната:

– Реч је о пионирским данима ширења омладинске, поп-културе. Поменути аутори нудили су разуздану младост, бунтовнички урлик и љубавни вапај, све то што је недостајало тинејџерима тог доба.

Слоба Коњовић, музички уредник Студија Б, пре тога „Џубокса”, и некадашњи члан „Козметике”, прича да су раних шездесетих млади, потискујући материјалистичке вредности, обликовали нова правила у култури комуницирања, а у поп-музици се искристалисала форма „групе”, која је постала синоним за ауторску рок музику:

– Наоружане гитарама и бубњевима, ставом и изгледом, агресивношћу и самопоуздањем, групе су у креативном смислу доминирале једним од најзначајнијих периода у историји популарне музике, британском експанзијом шездесетих – истиче Коњовић.

Готово сви поменути извођачи, и данас су музички активни, па их Јанковић назива диносаурусима:

– Концерти „Битлса” кад су имали двадесет и кусур година трајали су двадесетак минута, данас Макартни свира концерте од два и по сата. Брајан Вилсон после толике хемије коју је гутао као желе бомбоне и даље уме да напише сувислу песму и издржи изванредне концерте као неки ренесансни лик. Због албума „Smile”, и Вилсон и „Бич бојси” имају невероватно поштовање и маштовитост која је непревазиђена толико деценија. Дилан због албума у сарадњи са Денијелом Ланоаом у последње две деценије проживљава другу младост, као и Макартни, због изузетних концерата и занимљивих албума.

И Коњовић сматра да је Дилан у последњој декади објавио два изузетна албума („Love аnd Theft” и „Modern Times”) које краси дирљива изражајност напрслог, резећег гласа и филигранска музикалност бенда.

– Да ли ће „Ролингстонси” обележити 50 година постојања остаје да се види, свакако не турнејом каква је била последња. Говори се и да Бил Вајман, басиста оригиналне поставе жели да се прикључи. Под знаком питања су концертне перформансе Кита Ричардса, угрожене артритисом и последицама пада.

Са друге стране, Пол Макартни, по Коњовићу, показује да године нису препрека креативности:

– И даље је концертно активан и глас га изврсно служи. У недавном интервјуу, говорећи о свом 70. рођендану, рекао је: „Знам да постоји бар једна ћелија у мом мозгу која се неће помирити са том чињеницом”.

Шездесетих, када је био млад, рокенрол је више значио људима, док данас технологија диктира трансформацију музичке индустрије, па већина одличних бендова није препозната, сматра Јанковић, додајући да је допринос „Стонса”, „Битлса”, Дилана и „Бич бојса” у популарној култури огроман, али да код нас доминира масовна култура:

– Обичан свет је чуо за „Битлсе” и „Стонсе”, уз предрасуде да су први мекши, а други тврђи. Чуо је и за Дилана, али не зна да је он написао „Knockin’ on a Heaven’s Door”, док „Бич бојси” у Србији не значе ништа. А њихова музика није пружила само утеху и препознавање, него и истину и суштину. Данашњој младежи музика служи за најнижи ниво разбибриге. Некад је заиста више значила, али што би рекао Дилан: „Времена се мењају”...

Јелена Копривица

-----------------------------------------

Прослава јубилеја

Јубилеј, пола века постојања „Бич бојси” обележавају радно – представљањем повратничког албума, „That’s Why God Made the Radio” широм света. „Стонси”, наводно, 2013. крећу на слављеничку турнеју, а у четвртак ће у Лондону уз присуство свих чланова групе бити отворена изложба фотографија из целе каријере бенда, док се Ливерпул спрема за прославу 50 година настанка „буба”.