Деведесет и два жигосана

Када је недавно Ник Клег, лидер либералних демократа, „млађег” коалиционог партнера у британској влади, предложио темељиту реформу Горњег дома Британског парламента, и то другу по реду у последњих петнаестак година, био је у потпуности подржан од стране свог „старијег” колеге Дејвида Камерона. „Нешто се мора учинити”, рекао је Камерон, с тим су се чак сложили и лабуристи, а тек је један врло мали али врло гласан део јавности поставио неколико кључних питања: због чега то „мора”, зар нема важнијих ствари у овом тренутку велике светске кризе и како то да се и Клег и Камерон, који важе за posh boys, „отмене момке”, поново враћају на тему која је у недавној прошлости добро служила лабуристима и њиховој класној борби против „привилегованих”.

Предложена реформа Горњег дома почела би искључивањем наследног племства, тренутно ограниченог на деведесет и два члана. Замишљено је и постепено смањивање броја „доживотних лордова” које сваке године именује странка на власти и, коначно, претварањем читаве институције у још једно посланичко тело од не више од 300 представника, које би се бирало на редовним изборима, и то сваког изборног циклуса по једна трећина пуног сазива на једнократни и непоновљиви мандат од петнаест година.

Парламент у Великој Британији има апсолутну власт. Странке које су на власти могу слободно да спроведу у дело све што науме: краљичина улога је симболична и церемонијална, председника државе нема, а врховни суд америчког типа не постоји, па ни уставни, какав Србија има.

Додуше, у оквиру самог парламента постоји једна институција која може озбиљно да закомпликује ствари и која већ вековима представља трн у оку политичарима на власти. Ради се о већ раније споменутом Горњем дому парламента, коме се мора послати сваки законски акт изгласан у Доњем дому пре него што постане закон и који има право да га готово неограничено време држи у „процедури”, дода амандмане или једноставно врати Доњем дому и затражи да се уради поново. Ево, дакле, одговора на питање „зашто”: Горњи дом је непредвидив и независан – само један његов део, и то онај именован од последњих избора до данас, ишта дугује тренутној власти, па „реформатори” рачунају на то да ће нови Горњи дом, изабран на редовним изборима када се буде бирао и Доњи, боље одсликавати тренутни однос снага и, једноставно речено, правити мање проблема политичарима на власти.

Да се осврнемо на тренутак на преводе који су се одомаћили у српском језику, Горњи дом за House of Lords и Доњи дом за House of Commons, који буквално преведен значи „дом простог света”, док би Lords у том контексту био „дом господара” или „газда”. Наравно да данас велика већина посланика у Доњем дому нису „прости”, нити су сви у Дому лордова „газде”, а још мање „отмени”, али разумети поделу на common и posh, на „просте” и „отмене”, важан је корак ка разумевању компликованог, неко би рекао потмулог, класног система, који је и данас врло присутан у британском друштву.

Још од века просвећености и индустријске револуције, Британија не црпи већину своје интелектуалне и пословне елите из редова барона, баронета, виконта, ерлова, маркиза, војвода и принчева. Паралелно с тим долази до пада њиховог утицаја и популарности, са часним изузетком два или три монарха. Међутим, британско наследно племство, популарно звано аристократија, не живи од популарности. Оно живи од земљишних велепоседа, и то мање од обрађивања земље а више од ренте, пасивне експлоатације и трговине некретнинама.

На пример, тринаести ерл од Оркнија (приватности ради, име је измишљено), са поседом од око две хиљаде хектара и правим средњовековним замком који је некад имао тридесет спаваћих соба, наизменично користи своје имање као терен за голф и пашњак за овце, штедећи при том на шишању траве. Војвода од Вестминстера, трећи по реду на „Форбсовој” листи британских богаташа, управо је то – власник једног великог дела централног Лондона, од којега се некретнине не купују, већ узимају на „лизинг” од сто година. Основно правило њиховог менаџмента је: никад, ни по коју цену, не отуђити главницу.

Данас већина племића и њихових породица живи од апанажа које им стижу из „траст” фондова у које се приливају сви породични приходи. Један од начина, на који су и себе и друге убеђивали да су користан део друштва, било је и учешће у дискусијама у Дому лордова. Тврдили су да су, по дефиницији, врло заинтересовани за опште добро земље, независни у свом раду и корисни као баланс изабраним политичарима. Плима историје, међутим, све више и више их потискује, и то кулминира 1999. године, када Тони Блер успева да прогура закон о смањењу броја наследних племића у Дому лордова на 92. Да би се од око 400 у том тренутку дошло до 92, сви су послати кућама да напишу домаћи задатак: „Зашто сам ја заслужио да останем у Дому лордова”. Управо тако. Неки су се увредили и дали оставке, као наш познаник, тринаести ерл, а неки су пред пуним парламентом читали своје домаће и били извиждани. Британска јавност је тада листом стала на страну Тонија Блера. Good riddance! – Срећан им пут!

Чињеница да је аристократија у Британији лака тема за политички опортунизам и говорничарење, као, уосталом, и комичари који не плаћају пуни порез и било какав проблем пред којим се нађе Француска, доводи нас до одговора на друго питање са почетка текста. Када треба одвратити очи јавности од горућих проблема, британски политичар се пуно не разликује од било ког другог. Дом лордова ће се наћи на дневном реду пре реформе банака и финансијског сектора, а да не говоримо о озбиљним пројектима који би заиста могли да смање незапосленост и прекину рецесију. У недељи у којој смо видели још један велики финансијски скандал, овог пута у Барклиз банци, рефлектор је поново био уперен на садашње британске лидере и њихову прећутну везу са светом привилегија и припадност клубу „оних који чине један проценат”.

Дејвид Камерон, који је по мајци директан наследник Вилијама Четвртог, Џорџ Озборн, чији је отац седамнаести баронет, и Ник Клег, син председника управног одбора Јунајтед Траст банке, сви дакле „отмени момци”, знају да их „прости” свет гледа са све већом и већом подозривошћу и да им загарантована победа у још једној рунди меча против наследног племства неће пуно наудити рејтингу. Када већ не могу да промене свој манир говора, који је свима врло познат као производ најскупљих приватних школа и „Оксбриџа”, могу барем да диктирају дневни ред Доњег дома парламента. Ето одговора и на треће питање.