Дневником против силикона

Велика гледаност "Дневника 2" Ненада Љ. Стефановића не асоцира на популарност ударних информативних емисија у пола осам с почетка деведесетих. Напротив, та поређења са временом "Бастиље" за главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а су крајње злонамерна.
– Екран је тада углавном личио на пушкарницу из које се пуцало на друге народе. Тадашњи РТС је дневно производио више идеологије него вести. Садашњи РТС ни по чему не подсећа на та времена. Уосталом, нема демократскије алатке од даљинског управљача. Коме се не свиђа информативни програм јавног сервиса, или неке друге телевизије, притиском на дугме зачас може да изабере нешто друго. Данас бар има избора – каже углађени момак српског новинарства, некадашњи аналитичар недељника "Време", који у тандему са "гигантом" Тијанићем води српски јавни сервис.
Мобилни телефон Ненада Стефановића бомбардован је свакога часа СМС порукама о рејтингу гледаности програма. Повод за разговор са Стефановићем је и недавно поскупљење телевизијске претплате.

Имате ли утисак да некима смета што је јавни сервис гледан?

– Много је оних који у такозваној стручној јавности заступају тезу да јавни сервис не би требало да се бори за велику гледаност. Да је ваљда бољи што је досаднији и мање гледан. Напротив, ми морамо да "отимамо" сваког гледаоца. У Би-Би-Сију, на који се та наша "стручна јавност" стално позива, свако би се насмејао тези о јавном сервису коме је свеједно да ли је гледан. У телевизијском послу до високе гледаности се иначе, најбрже стиже подилажењем лошем укусу. Ту не може да се промаши што смо недавно могли да видимо и на неким овдашњим телевизијама. Ми смо статус убедљиво најгледаније српске телевизије у последње две године освојили без подилажења. Када погледате листе наших најгледанијих емисија видећете да је на врху пре свега информативни програм, затим нове епизоде домаћих серија, репризе успешних старих серија, документарни програм, ауторске емисије, квизови, филмови. Готово све смо произвели сами, осим, наравно, страних филмова. На РТС-у додуше, још нема у довољној мери свега онога што подразумева концепт јавног сервиса. Али било би коректно мерити које смо растојање на путу ка јавном сервису прошли за три године, не само колико нам је још остало до идеалног. Не боримо се са комерцијалним телевизијама за већу гледаност тако што снижавамо критеријуме. До те изузетно високе гледаности нисмо дошли преко латино серија, фолка, силикона, емисија које личе на "операције на отвореном срцу", или оних у којима неко од одабраних доколичара пет минута повраћа, а камера све то директно преноси.   

Мислите ли онда да су Срби сазрели, кад (радије) гледају озбиљне садржаје, уместо "љига"?

– Говорим само да гледаоци све чешће одговоре на врела питања дана траже на јавном сервису. Сваке вечери излазимо на неку врсту референдума. У последњих месец дана, наш Други дневник, ударна информативна емисија, имала је у неколико наврата гледаност која улази вероватно у првих десет икада мерених резултата.

Шта одговарате појединим медијским круговима који потцењивачки говоре о РТС-у и који тврде да у пола осам можете пустити и гас и људи ће наставити да се трују по навици?

– Та прича како нас можда већина људи гледа искључиво по навици, и то да би се "отровали поквареним информацијама" је бесмислена. Ако сваке вечери тај дневник гледа бар 200.000 људи више него у исто време прошле године, онда би пре могло да се говори о томе да знатан део публике стиче нове навике. И пре нашег дневника, и у време док он траје, свако може да своју знатижељу задовољи на бар пет других телевизија. Али то што сваке вечери око 2,3 милиона људи гледа баш Други дневник, говори о поверењу, не само о навикама. Очито је да када постоје неке граничне ситуације у друштву – као што су косовска прича или избори – људи траже одговоре на јавном сервису. Обично не идем по страначким и еснафским журкама, али чујем да је на тим скуповима РТС обавезна тема, поготово међу новинарима који су се уживели у улогу нових политичких комесара и сматрају да бисмо сви морали да будемо чланови породице великог брата. На тим скуповима мало кукају како је народ "глуп" што толико гледа РТС, а мало се баве анализом садржаја. Пре десетак дана на једној таквој забави оптужили су нас да смо наводно прећутали једну важну изјаву руског министра спољњих послова Лаврова о Путиновом ставу о Косову. Што је наравно, била лаж. После се такве и сличне лажи са неке журке претворе у "чињенице" којима се барата када са праве разне анализе медија, пре свих јавног сервиса.

ОЕБС је заиста објавио да је РТС најизбалансираније пратио изборе.

– Ми смо ту потврду добили не само од гледалаца, већ и кроз оцене људи из ОЕБС-а. Они су оценили да су ово вероватно били најдемократскији избори у Србији, у доброј мери захваљујући и коректном држању медија. Нама је замерено једино то што су обавезна страначка представљања ишла на Другом програму, који има мању гледаност. Али је јасно истакнуто, чак и квантитативно, да су све странке биле равноправно заступљене у програмима РТС-а. Занимљиво је да и та оцена ОЕБС-а опет није задовољила овдашње "стручне кругове" и оне комесаре. Њима је кампања била досадна, а медији су им, како је речено, личили на проточне бојлере који су пропуштали  само оно што су странке саопштавале...

Али, нису ли ово били први избори где је примећено одсуство озбиљнијих страначких "фајтова".

– И  по цену да се буде досадан, увек је ваљда боље у предизборним кампањама омогућити свима да учествују у фер такмичењу. Шта значи примедба ових медијских "комесара" да су избори праћени сувише фактографски, да је то требало радити много "ангажованије"? Овде се изгледа највише цени "убеђивачко новинарство" за које факти и нису толико важни, обнавља се прича о медијима који пре свега треба да служе као нека врста "моралне батине". Ко хоће да људе убеђује или морално батина, нека се бави политиком, а не тобоже новинарством.

Броје ли политичари још своје учешће у дневнику секундама?

– Чини ми се да неупоредиво више броје они из средњих или нижих страначких ешелона који са штоперицом гледају сваки дневник. То су људи који на јавни сервис и телевизије гледају као неку врсту међустраначког плена после сваких избора. Јесте, европска је прича да нам је потребан јавни сервис, али, хајде да видимо да то некако коалиционо поделимо међу собом. Из доба Милошевића, али и непосредно после 5. октобра, остале су изгледа навике да се дневно мери свака вест. Па се онда јави – "шефе, на РТС-у си био тек у трећем хеду". То је несхватање шта је природа јавног сервиса.

Да ли Вас онда зову "шефови" лично?

– Недавно сам чуо за исповест једног од мојих давних претходника на овом послу који је својевремено причао како је Милошевић умео да га зове после дневника и како му је после тих непријатних и дугих разговора кошуља обично бивала скроз мокра. Мени је кошуља увек сува. Ако ме неко некада и назове, то нису "шефови". Ретке телефонске позиве разврставам на оне које имају упориште у професионалним грешкама које направимо, и оне којима се покушава издејствовати привилеговани медијски третман за некога. Мој посао је да не дозволим да нико за себе, свог шефа, компанију, тајкуне или центре моћи не издејствује повлашћени третман у информативном програму тако што ће редакцију засипати неутемељеним приговорима и притисцима.

Једном сте изнели јавну сумњу да приватне ТВ станице могу данас да корумпирају политичаре публицитетом који им дају?

– То је очигледно на неким приватним ТВ станицама. Газди телевизије је потребан неки политичар за неки посао и ето га сваке друге вечери у дневнику, на незаслуженом медијском допингу. Имате у појединим информативним програмима потпуно приватне дневнике, гурање приватних бизниса и приватних политичара на националним фреквенцијама. 

Какав је Ваш лични осећај кад јавни сервис поистовећују с Тијанићем, иако ви уређујете информативни програм? 

– Немам ништа против тога, нити имам ту врсту сујете. Тијанић је човек који је свакако најзаслужнији за крупне промене које су се на овој телевизији догодиле у последње три године.

Меша ли Вам се ипак Тијанић у посао?

– Уколико је свакодневна размена мишљења мешање у нечији посао, онда се меша. По тој логици и ја се њему свакодневно мешам у посао. Телевизија захтева тимски рад и сасвим је нормално да неки став, идеју или виђење поделите са другима. Поготово када тај други зна о новинарству и телевизији колико и Тијанић.

Да ли су истините приче о огромним платама на РТС-у појединих звезда, као што је то са Оливером Ковачевић?

– Управо на дан када се та прича појавила у једном таблиоду истекао је био четврти месец како је Оливера Ковачевић радила емисију без хонорара. Све те измишљене приче о бајковитим зарадама имају углавном један циљ – да убеде део људи како не би требало  да плаћају претплату.

Како ћете убедити грађане да је поскупљење претплате са 300 на 350 динара било неминовно? 

– У читавој Европи, у свим јавним сервисима постоји веома сличан систем прилагођавања висине претплате трошковима живота, односно расту цена. У нашем случају то је законска обавеза коју је предложила влада још 2002. године. Када је претплата уведена, по многим медијима вођена је прилично синхронизована кампања која је сугерисала грађанима да никако не плаћају претплату. Најновији подаци говоре да у овим економски тешким временима око 85 одсто домаћинстава у Београду редовно плаћа претплату. У Војводини је редовних платиша око 84 одсто, али зато на југу Србије у неким општинама претплату не плаћа више од 30 одсто домаћинстава.

Али, још нису достигнути Хрвати по дисциплини?

– Хрвати имају бар три пута веће годишње приходе. Њихов закон о претплати је строжи и одмах кажњава неплатише. 

Да ли је и бесмислица смањивање броја запослених од 1.200 до 1.500 људи који су вишак?

– Није. То ће се догодити. Резултати које је РТС направио и даље су неупоредиво бољи од наше унутрашње организације и зато нам је потребан мањи број запослених како се не бисмо претворили у социјалну установу. Истовремено, нама недостаје и бар 300 квалитетних људи у свим областима.