Затварање отвореног друштва

Економска криза је донела године затварања и повлачења, за многе неочекивани и збуњујући корак назад. Србија ту није изузетак. Зачауривања, потискивања различитости и окретања блиском и препознатљивом прво су се латили лидери најбогатијих држава Европске уније. Један од стратешких одговора на „велику глобалну рецесију” било је одустајање од мултикултуралних политика. Француски председник и немачка канцеларка, а нешто касније енглески премијер и холандски потпредседник владе, послали су исту поруку – биће нам боље ако постанемо исти, ако кренемо да систематски потиремо разлике и развијамо „истинску кохезију”, идеал који је Дејвид Камерун промовисао у програмском говору на Минхенској конференцији о безбедности. Схватање да је мултикултурализам мртав једно је од ретких око којих данас постоји висока сагласност у дубоко подељеној и збуњеној унији.

Али зашто тако брзо? Зашто грађани и њихови лидери журе не само да притворе врата, већ и да обезличе и укалупе оне који су успели да се угурају у западне оазе просперитета?

Не ради се ту само о малим платама и висoким стопама незапослености. Страх од различитости и отворености не станује само у истањеним европским новчаницима. „Наша природа је суштински племенска”, наше редовно, подразумевано стање је затворено друштво, пише Робин Фокс, један од следбеника и пријатеља Карла Попера. Штавише он тврди да нам је отвореност „неприродна”. Колико год да се развијамо и напредујемо „племенски импулс”, моћни „унутрашњи шапат”, остаје скривен у сваком од нас. Крхка људска цивилизација почива на чврстим темељима трибализма. Ту, по Фоксу, нема изузетака. „Дивљи ум” чучи чак и у онима који се свим силама упиру да изграде отворено друштво. Зато његови непријатељи никада неће нестати. Ми живимо „бескрајну побуну цивилизованих против цивилизације”, тврди Роџер Сандал, још један од попероваца који су анализирали „ендемски револт против отворености” и његове тоталитарне екстреме.

Сазнање да отворено друштво и либерална демократија ипак не представљају „неизбежни коначни производ друштвене еволуције” представљало је велики изазов за мислиоце који су покушавали да осавремене Поперову евроцентричну визију. Њима су се прикључили многобројни разочарани социјалисти који су се суочили с крахом марксистичке визије о могућности „утопијског друштвеног инжењеринга”. Као и моћни западни политичари, многи од њих су овај песимистички закључак претворили у једно крајње прагматично питање: Колико је силе (и затворености) потребно да би се сачувала или унапредила „стварно постојећа” отворена друштва? Али сам парадокс који је садржан у овом тешком питању има далекосежне последице. Он производи хибрис који Запад води у нове империјалне пројекте прожете двоструким стандардима и лицемерјем, а многе прозападне политичаре у остатку света наводи да, наводно за добробит саме демократије, олако одустану од многих либералних и демократских принципа и пракси. То, не само у Србији, производи равнодушност, апатију и цинизам које не треба губити из вида када тумачимо излазност бирача и резултате недавно одржаних избора.

Криза којој се не назире крај само је истакла ову контрадикцију која доводи у питање и релевантност Поперовог идеала и смисао његових западних инкарнација. „Када ствари не иду добро по нас ми тражимо спасиоца – доктрину или лидера – да нас врати у безбрижну сигурност племенског друштва и племенског менталитета”, пише Фокс. Зато се данас и Србија, која чека чудо и плаши се будућности, и донедавно „суперотворена Холандија” и несрећна Сомалија, вероватно најзатвореније од свих друштава, суочавају са истом „злокобном привлачношћу” затвореног друштва. Бројна разочарања, непријатна неизвесност и страх од растуће немаштине често нас спречавају да препознамо да против отвореног друштва најуспешније ратује наш затворени ум. Неочекивани изборни резултати, као и збуњујуће одлуке лидера или чудне поруке самоправедних елита, жива су сведочанства неких од његових бројних победа.

*Предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду