Црвена Јунгова бележница

Када је средином осамдесетих година прошлог века Зоран Тодовић дебитовао као графичар са линогравурама великих димензија, скренуо је пажњу стручне јавности у земљи и иностранству. Тако су ентузијазам, амбиција и таленат, уз нешто среће, одредили његов уметнички живот који је испуњен значајним професионалним позицијама фундираним релевантним признањима за графику – од Фрехена, Бопала, Варне и Солуна до Београда, где је између осталих, 1992. награђен наградом „Политике”, први графичар у историји овог признања.

Имагинација, експресија, субјективност у креирању и спремност за експеримент, као фактори који граде нове уметничке садржаје, после успеха са графиком усмерили су Тодовићев рад и ка објектима, инсталацијама, амбијентима и концепту тзв. рада у процесу са наглашеним активизмом. У том смислу упадљива је била амбијентална поставка „Говори српски да те цео свет разуме” из 2005. заснована на дијалогу уметника са временом и догађајима из културе и политике, типичним за земљу у транзицији. „Београдски зид” је био такође рад у процесу, својеврсна огледалска слика времена и његове саморефлексије у жижи заједничког самопрепознавања.

Један много тиши, готово самозатајени дијалог водио је Тодовић свих ових година, покушавајући да цртајући и читајући и литературу из психологије и алхемије оснажи индивидуални опус и боље спозна свет, али и проблем сопственог идентитета. У игри трагања за алхемијском формулом за твар, као што су еликсир живота или камен мудрости, блиске су му Јунгове антрополошке тезе, однос психологије и алхемије, колективно несвесно. И Јунг се повлачио у своју радну собу и допустио мислима да слободно лутају, и у његовој машти и у стварности.Јунг је ту методу назвао „активна имагинација”. О ликовима и симболима из тог стања сличног трансу Јунг је писао у Црвеној књизи, недавно објављеној у Америци, значајној и за Тодовића.

Циклус од три групе цртежа „Заборављени алхемичар”, својим непретенциозним форматом и разуђеним идејним концептом, поред тога што је рефлексија задовољства у цртању, такође је и својеврсна банка података и медијум за читање алтернативних солуција на путу индивидуализације.

У сегменту „Formulae” из 1993, аутор у 12 црно-белих цртежа тражи формулу у развоју личности, исписујући на самом раду текстове алхемичарског духа – „Није важно како изгледа већ шта јесте”, „Часно је бити на другој страни”, „Пази да пребрзо не угледаш црвено”…Симптоматично да ови цртежи тушем и пером садрже елементе знаковног система (спиралу, звезду, крст) и одређеног геометријског принципа, типичног за Тодовићеве познате графичке радове.

Као некадашњи сарадник Етнографског музеја, он је свакако идентификовао врсту алхемијских трагова у народној традицији па циклуси „Imaginatio” из 2001. и „Meditatio” из 2012. већ својим латинским називима, попут ваљане алхемијске формуле у свету провоцирајућег хаоса и вечног кретања, истражује архетипско, идеални прототип у којем се чувају шифре – 12 ступњева у развоју личности. Акрил, туш и перо, средства су у реализацији ових хомогених представа чије различите визуелне пројекције блиске слојевитом културном наслеђу обезбеђују живо кретање ауторских идеја.

Ова форматима камерна поставка – по 12 цртежа у три сегмента – доноси јак унутрашњи импулс у тумачењу развоја индивидуе и представља, исто тако, својеврсну похвалу руци и неговању виталних медитативних вредности.