Либор допливао до Америке

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – До пре неки дан само британски банкарски скандал – штимовање либора, референтне каматне стопе – поприма глобалне димензије и већ је стигао и до западне обале Атлантика. Комитет за финансијске сервисе Представничког дома Конгреса најавио је истрагу о улози њујоршке филијале Федералних резерви (ФЕД), централне банке САД, у овом заплету који је текао паралелно са светском финансијском кризом 2008. и на неки начин био део ње.

У средишту заплета је 300 година стара британска банка Барклиз, која се нагодила да плати 450 милиона долара како би затворила случај. Али накнадно се показује да је у овоме учествовало више од 10 великих светских банака, међу којима се помињу и две америчке: Џеј-Пи Морган и Сити груп (обе са мултинационалним операцијама).

Свим актерима прети серија тужби са одштетним захтевима који би, према аналитичарима на које се позива „Њујорк тајмс”, могли да их коштају на десетине милиона долара. Мало је међутим вероватно да ће уследити колективне тужбе обичних корисника банкарских услуга, грађана, јер је либор штимован углавном наниже, што је за резултат имало јефтиније кредите, мање трошкове платних картица и слично.

Скандал „Либор” се овде узима и као потврда опште трулости глобалног финансијског система и немоћи, али и неспремности регулатора, разних државних агенција, да га обуздају. Јер либор је кључни број финансијског система, који регулише, одређујући му цену, глобални проток стотине билиона долара (помињу се бројеви у распону од 350 билиона до 750 билиона долара).

Либор је у ствари лондонска међубанкарска каматна стопа, она по којој се оне међусобно позајмљују, а што се потом користи као референца за камате на комерцијалне кредите, што значи да практично одређује глобалну цену новца. Израчунава се по посебној методологији која елиминише највише и најниже понуђене камате, а оне између упросечује.

Како се објашњава, Барклиз је манипулисао овом стопом да би, кад је избила светска криза, показао да се задужује јефтиније и да је сходно томе финансијски здравији него што је стварно био. Исте мотиве за штимовање либора имале су и друге банке. Како се међутим управо открива, за то су по свему судећи знале и централне банке, али ништа нису предузимале, наводно зато што је у том моменту приоритет било спречавање да се уруши цео светски финансијски систем.

Журба поменутог конгресног комитета да истражи улогу њујоршке филијале Федералних резерви има наравно и политичке мотиве. Председник тог комитета је републиканац, а у то време на челу њујоршког ФЕД-а био је Тимоти Гајтнер, који је данас секретар Трежерија (министар финансија и економије) у влади председника Барака Обаме.

Комитет је затражио увид у транскрипте телефонских разговора и електронске кореспонденције њујоршких Федералних резерви (америчка централна банка је у ствари систем 12 регионалних федералних банака лоцираних у најважнијим америчким градовима) за период од 2007. и 2008, са очигледном намером да утврди да ли је и у којој мери овај регулатор, који је због тога што је у Њујорку и Волстрит, моћнији и важнији од других, био саучесник.

То би могло да изазове и деликатне политичке компликације, с обзиром на то да су Федералне резерве независне и од извршне и од законодавне власти, па ће бити неопходно дебело образложење зашто Конгрес жели да контролише главног контролора финансијског система.

У изјави представнице њујоршког ФЕД-а каже се да су током финансијске кризе „примани спорадични извештаји од Барклиза о проблемима са либором”, као и да је на крају тај проблем проучен, из чега су проистекле „сугестије британским властима да се систем реформише”.

Милан Мишић