Када пустити дете само на море

Ако је ваше дете завршило основну школу или је већ средњошколац и ако се његови пријатељи спремају за летовање у „соло“ варијанти, велика је вероватноћа да ће и оно кренути у „битку“ за своје место под сунцем. Психолози у шали кажу да се захтев за прво самостално летовање котира веома високо на листи родитељских страхова и одмах након судбинских питања „Могу ли да позајмим твој ауто?“ и „Која документа су потребна за венчање?“.

Искуство психолога говори да око 14. године почињу први преговори о самосталном летовању, а да су родитељи, у просеку, две године касније спремни да дете испрате на перон или на аеродром. Психолог и психотерапеут Маја Антончић истиче да нико не може да пронађе психолошку рачуницу помоћу које ће родитељи моћи да израчунају дан, час и минут у коме ће њихово дете бити зрело за прво самостално летовање, јер нису сви тинејџери истовремено спремни за одлазак на самостални одмор. Деца која су, примера ради, често одлазила на рекреативну наставу и екскурзије или су летовала са школом, спортским клубом или фолклорним ансамблом спремнија су за самостални боравак на мору и одвајање од родитеља него тинејџери који су на одмор ишли искључиво у породичном аранжману.

„Проблем је у томе што тинејџери и родитељи не мисле на исту ствар када дискутују о самосталном летовању – родитељи стрепе да ће дете експериментисати са алкохолом (или са лаким дрогама) или ће „упасти“ у лоше друштво, док дете узбуђено размишља о томе како ће уживати у чарима самосталног живота на мору. Међутим, ја родитеље увек суочавам са контрапитањем „Да ли постоји икаква препрека да се то чега се они боје деси овде?” Ако су успомене родитеља са летовања онолико узбудљиве колико никада не би желели да буду узбудљиве њиховом детету, онда је потпуно разумљиво због чега се преговори о првом самосталном летовању често претварају у прави мали психолошки рат“, каже наша саговорница.

Али, за све постоји први пут, па и за први самостални одлазак на море, а задатак родитеља је да се побрину да дететово прво самостално летовање не личи на авантуру са непредвидљивим последицама, већ на одмор.

„Одлазак детета може провоцирати многобројне страхове – хоће ли наћи смештај (ако не летује у хотелу), шта ће јести, шта ако добије тровање од хране и опекотине од сунца, да ли ће пронаћи лекара ако се набоде на јежа или га опече медуза, хоће ли закаснити на авион у повратку... Сви родитељи стрепе када дете одлази на путовање без њих, али они морају да буду ’глас разума’ а не ’глас панике’ – њихов задатак је да дете сигурно и обезбеђено крене на пут. Зато треба да га подсете да спакује личну карту или пасош, лекове, возне карте, резервацију за смештај и да му дају новац ’за не дај Боже’.

Осим тога, родитељи и дете морају да направе ’коалициони споразум’ који ће да поштују – да се дете редовно јавља на телефон, да се у случају било какве неприлике одмах јави кући, да не прекорачи договорени рачун за телефон и да кредитну картицу користи у ’не дај Боже’ ситуацији а не за куповину летњих сандала“, сликовито прича наша саговорница.

Она додаје да се многи родитељи пре првог самосталног летовања детета опредељују за варијанту „надзирана независност“ која се у пракси своди на летовање у истом месту али на различитим „адресама“ – родитељи могу одсести у хотелу, а дете у приватном смештају са својим друштвом. Тако ће родитељи сачувати осећај контроле, а дете – осећај независности.