Харланд: Муслимани спречили евакуацију

Муслиманска влада је 1993. године спречила евакуацију цивила из Сребренице, коју је Унпрофор предложио, рекао je бивши званичник Унпрофора Дејвид Харланд јуче на суђењу Ратку Младићу.

Сведок тужилаштва, Харланд је изјавио да у архивама Унпрофора постоји документ који показује да је Унпрофор у пролеће 1993. године предложио евакуацију цивила из Сребренице, која је чак била почела, али да ју је влада БиХ зауставила. Он је навео да му је то потврдио и тадашњи председник БиХ Алија Изетбеговић.

Харланд је признао да је у демилитаризованим зонама у Сребреници и Жепи било оружја и војске, као и да је Унпрофор био обавештен о нападима муслиманских снага у том подручју, али докази о убијању Срба били су, како је рекао, веома ограничени.

Говорећи о ситуацији у Сарајеву, где је био распоређен од јуна 1993. године до краја сукоба, Харланд је оценио да су Срби „могли да примене много већи притисак од оног који су чинили”.
Да су то урадили, могли су да доведу до пада одбране града, изјавио је Харланд, оценивши да би „заузимање града, уз поштовање закона и обичаја ратовања, било мање драстична мера од санкција” усмерених против цивилног становништва.

Харланд је рекао да је у Сарајеву владала атмосфера страха и безнађа, да је морал био на ниском нивоу и да је било дезертирања. Он је потврдио да су Муслимани свесно изазивали несташице гаса и струје у Сарајеву, као и да су из снајпера гађали људе који су поправљали водове и приказивали да то чине Срби како би добили међународну помоћ.

„Неки с босанске стране су сматрали да ће неки потези бити од помоћи да изазову западну војну интервенцију. Изетбеговић ми је лично рекао да становништву не треба омогућити да изађе из Сарајева”, казао је Харланд.

„Да ли сте били обавештени да су српски цивили убијани у Сарајеву?”, упитао га је Лукић. „Да”, одговорио је Харланд и додао да је Унпрофор покушавао да установи етничку припадност жртава, као и узрок смрти.

На питање колико је Срба убијено током рата, он је одговорио да је током опсаде живот изгубило око 10.000 људи, од којих су око 1.000 били Срби и није се сложио с Лукићевим наводима да је убијено више од 5.000 Срба.

„Влада у Сарајеву је 1993. године”, казао је сведок, „јашући на таласу међународне подршке, заузела тврђу линију у преговорима.”

„Они су сматрали да повећана вероватноћа да ће НАТО користити ваздушне ударе против Срба појачава њихову позицију и надали су се бољем исходу у преговорима”, оценио је Харланд.

Позицију Срба је временом, према његовом мишљењу, ослабило мноштво фактора, међу којима су и санкције које је Београд увео босанским Србима под притиском Запада, успеси муслиманских снага који су јачали захваљујући западним и исламским земљама, као и акције НАТО-а против Срба.

Према Харландовим речима, у Мостару, у западној Херцеговини, па и Кисељаку, у централној Босни, било је хрватских јединица и било је очигледно да Загреб наоружава и финансијски подржава Хрвате у БиХ, док је зеничка област била позната по великом броју муџахедина.

Харланд, који је често присуствовао састанцима лидера свих страна и срео се с Младићем двадесетак пута, изјавио је да је било периода напетости између цивилног и војног руководства босанских Срба.

„Мислим да је било раздобља када би долазило до напетости између цивилних структура под (Радованом) Караџићем и војних структура под Младићем”, рекао је сведок. Харланд је рекао да су се високи официри ВРС према Младићу односили „с великим поштовањем”.