Криза политичких странака

Начин на који су вођени преговори о формирању нове владе Србије само је још једном потврдио да у пољу деловања политичких странака не постоји немогућа комбинација. Страначки програми, системи вредности и принципа нису били аргументи за преговараче, већ су основ за дијалог чинили пакети понуда о расподели плена. Овакав приступ у формирању владе је још једна добра илустрација тезе да у Србији постоји криза политичких странака и овде ћу покушати да ту тезу аргументујем.

Циљ политичке странке би у демократским системима требало да буде освајање власти ради остваривања страначких политика, којима се успоставља или ојачава одговарајући вредносни систем у заједници и стварају претпоставке за решавање проблема с којима се суочавају грађани. Механизмима јавних политика успоставља се разноврсност понуде, на основу чега грађани одлучују који предлози су за њих бољи да би на основу тога гласали.

Дебата о јавним политикама чини модерну политику у развијеним демократијама. Лидери политичких странака у Србији, међутим, не маре за опште добро ни за мишљење грађана. Преовлађује став да јавне политике не треба да буду део страначког делања, већ да прилику за њихово креирање треба тражити од момента када се сазна да је политичка партија у власти. Идеја о претходном легитимисању политичке странке кроз припреме јавних политика у странкама у Србији не постоји.

Уместо јавних политика, грађани Србије наилазе на пуке политичке пароле. Тако смо на мајским изборима са једне стране добили пароле о послу, сигурности и инвестицијама, са друге о успеху и поштењу, са треће о јасности и чврстини, са четврте о истини, са пете о стопирању страначког запошљавања и тако редом. Ниједна од ових парола није почивала на претходно дефинисаном предлогу јавне политике. Чак је деловало као да се политичке странке надмећу која ће као паролу лансирати поруку која што је могуће више одудара од реалних карактеристика и резултата њиховог делања.

Унутарстраначки дијалог не постоји јер су политичке странке умртвљене изнутра. По структури то нису модерне организације, већ средњовековни еснафи у којима нема никакве динамике. У нашим странкама нема ни важних политичких личности које имају своје ставове и познати су јавности као ауторитети. Постоје само незаменљиви лидери, један човек и свита која обезбеђује да се утиша могући глас против или глас конкуренције и спречи сваки покушај унутарстраначке демократије.

Разумевање политичке партије као прилике за добар бизнис је, уз инсталацију одговарајућег изборног законодавства, обезбедило инфлацију парламентарних странака. У новом сазиву биће их 45, а скоро половина од тог броја чиниће владајућу коалицију. То и не би била толико необична ситуација када не бисмо знали да је свака странка која је имала само једног посланика до сада месечно из буџета добијала по милион динара, а сада ће тај износ да буде и дуплиран. Настојећи да покупе сваки гласић, водеће странке праве предизборне конгломерате необичних комбинација. Тиме смањују конкуренцију, а практично непостојећим странкама, које „шлепују” у коалицијама, обезбеђују као награду посланичко место и невиђене месечне надокнаде. Овакав систем мрви власт до бесмисла и дезорганизације, а мале странке претвара у политичке паразите.

Ако томе додамо и чињеницу да је Законом о политичким странкама институционализован систем спречавања алтернатива, постаје сасвим видљиво да у Србији заиста имамо кризу политичких странака. Она је настала трансформацијом политичких странака као важних актера у демократском процесу у предузећа у оквиру којих се одвија континуирана калкулација суме новца коју странка може да обезбеди лидеру и свити.

Циљ политичких странака у Србији је што веће учешће у расподели плена, а до њега се долази симулираним такмичењем кроз фиктивне разлике чији је израз празна парола. Тезом о кризи политичких странака не евидентира се само један од многих проблема српског вишепартизма, већ и то да постојеће политичке странке представљају претњу демократским правилима и принципима у политичком систему Србије. Грађанске врлине су немогуће под теретом ових ауторитарно организованих интересних група које отимају и оно мало ресурса које ово друштво још поседује.

Владимир Павићевић

доцент на Универзитету у Београду