Економске последице корупције

Незапосленост, ниска економска активност, високе цене, неповерење страних инвеститора и раст јавног дуга, живе и расту у великој мери на заједничкој храни – корупцији. Уз неминовно морално и етичко питање које се с правом поставља, корупција је par excellence и економско питање.

1) Корупција на различитим сегментима тржишта: на тржишту рада, на тржишту робе и услуга, или тржишту новца и капитала претвара солидне грађане и привреднике који поштују законе у „овце” које губе у нефер утакмици са „добро повезаним” и несолидним. Док год ови други пролазе некажњено, корупција провоцира нову корупцију и злоупотребе. Следствено, корупција паралише развојне потенцијале друштва, јер дестимулише иновације и трошковну ефикасност. Она омогућава пословни успех без раста квалитета и ефикасности, а тиме се, у крајњој инстанци, потрошачи осуђују да плаћају више, а добијају мање. Корупција негира здраво предузетништво и конкуренцију на којој историјски почива компаративна предност и ефикасност тржишног система привређивања, и истовремено уништава предузетничку енергију нације.

2) Корупција одбија стране инвеститоре. Неизвесност коју доноси корупција постаје део ризика премије земље и утиче на раст захтеваних стопа приноса (и каматних стопа), као и на раст дисконтних стопа за све будуће новчане токове произведене у земљи. Због тога многи инвестициони пројекти нису довољно исплативи да би компензирали присуство корупције у систему, и многи инвеститори остају по страни, не реализују своје инвестиције и не креирају нову економску активност и запосленост у земљи. Истовремено, све оно што желе да купе од постојеће имовине у земљи, због виших дисконтних стопа које треба да компензирају неизвесност услед корупције, спремни су да плате мање. У таквим земљама потенцијални страни инвеститори радије само продају робу произведену другде, уместо да отварају предузећа и производе у земљи. Дакле, корупција смањује цене које су странци спремни да плате за имовину коју купују у земљи и смањује иностране инвестиције, посебно у нове производне погоне. Корупција тиме директно смањује здрав и одржив привредни раст и запосленост у земљи.  

3) Корупција креира посебну врсту „рентијерских” привредника и монополизоване привреде која не ствара нове вредности, већ редистрибуира постојеће. „Преко ноћи” се стварају богатства и наглашавају социјалне неједнакости у друштву које нису последица способности, већ корупције. У поређењу са здравим предузетништвом које награђује марљивост, знање и иновативност и ствара конкурентну привреду, предузетништво у окружењу корупције је неконкурентно и условно профитабилно само уз корупцију. Излазак таквих предузетника и такве привреде на уређено међународно тржиште је немогућ. Они једино могу битиу оном иностранству које је слично, и такође навикнуто на високе нивое корупције. Предузетници стасали на корупцији обично јефтино купују предузећа, али их не користе за оно за шта су намењена, већ своје пословне амбиције завршавају растакањем имовине и отпуштањем радника. Такви „предузетници” нису у стању да купе посрнули гигант из металског комплекса, текстилне индустрије или електроиндустрије и удахну му нови живот кроз рационалније пословање, нове инвестиције, иновативност и наступ на светском тржишту. Они нису у стању самостално да произведу софистициран, нов, конкурентан производ и да га извозе на светско тржиште уз профит. Ни нов телевизор, ни трактор, ни машину за веш, ни фен за косу… ништа….! Често је њихов највећи привредни домет да у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три. Неки од њих умеју да слажу циглу на циглу и зидају тамо где другима није могуће, и продају изнад цене која важи у много богатијим и уређенијим земљама без корупције. Такви „предузетници”, и кад би хтели, а многи од њих и неће, не би могли да поведу привреду пут опоравка, раста конкурентности и извоза. Корупција ствара монополе, јер се здравим предузетницима без корупције онемогућава пословање. То подиже цене, утиче на инфлацију у земљи и осуђује грађане и потрошаче да плаћају више, а добијају мање, а тај вишак иде, по по правилу, у џепове учесницима у корупцији. 

4) У јавним предузећима корупција врло често води у њихово пословање са губицима због којих не плаћају дивиденду држави–свом власнику. Истовремено, њихове губитке преузима држава директно, или кроз државне гаранције. Цену и у једном и у другом случају плаћају порески обвезници – грађани. Уместо да рационализују своје пословање и отклоне губитке, таква јавна предузећа подижу своје цене и тиме цену корупције, и своје неефикасности додатно сваљују на грађане, овај пут не као пореске обвезнике већ као потрошаче. Штети ту није крај. Више цене утичу на раст инфлације и због нужне рестриктивне монетарне политике, цену те изнуђене рестриктивности (да би се сачувала макроекономска стабилност) у већој мери плаћа остатак привреде који је, по правилу, здравији и има могућност већег укључења у међународно тржиште. Ако цене производа и услуга јавних предузећа због корупције расту брже од просека, и то траје годинама, долази и до неповољне промене у структури бруто домаћег производа у прилог неефикасног јавног сектора који је, по правилу, неконкурентан и неспособан да извози. Тиме се наглашава макроекономска неравнотежа, а земља се уводи на путању привредне стагнације и раста задуживања.

5) Коначно, корупција је и нелегалан приход на који се не плаћа порез. Другим речима, корупција има „пореске олакшице” и то постаје новчани ток у привредном систему од кога нема прихода у државној благајни, што додатно наглашава проблем дефицита у јавним финансијама.

Да би се омогућило оздрављење привреде, дугорочан раст запослености и благостања становништва, корупција се мора искоренити.

Дејан Шошкић

*Гувернер Народне банке Србије