Двостепени цензус за коалиције

Овај сазив парламента има две изразите карактеристике: партијски је фрагментиран и територијално нерепрезентативан. Од 89 регистрованих странака, поднето је 18 листа. У парламент је ушло шествећинских и шестмањинскиху оквиру којих се могу идентификовати између 34 и 44 странке, синдиката и удружења. Посланици долазе из 51 општине или града (од укупно 173), при чему је 119 (од 250) из Београда. На ово су утицала нека решења у изборном систему и одлуке партијских руководстава.

У Србији се од 1992. користи пропорционални изборни систем. Већински изборни системи редукују број партија, док их пропорционални повећавају. Што је пропорционалнији изборни систем, то је фрагментиранији партијски систем. На пропорционалност изборног система у Србији утиче то што је Србија једна изборна јединица и што је цензус од пет одстоисти и за партије и за коалиције. Смањење фрагментације парламентамогуће је увођењем двостепенованог цензуса, који би био различит за странку и коалицију. На пример, Пољска има цензус од петодсто и осамодсто за коалиције, Чешка седамодсто за две странке, деветодсто за три странке, а 11 одстоза пет и више странака, Словачка за две странке седамодсто, за четири странке десетодсто гласова...

Други проблем системске природе у Србији јесте тошто јецела земља једна изборна јединица. То води ка већој пропорционалности претварања гласова у мандате и повећању броја странака, као и већој концентрацији представника из урбаних средина. Реч је о метрополизацији политичке репрезентације.Могуће решење овог проблема јестеувођење више изборних јединица како би се осигурала представљеност различитих делова Србије.Ако је земља подељена на мање изборне јединице, могуће је повећање броја „бачених гласова“. За метрополизацију парламента одговорност сносе страначка руководства која о томе нису много водила рачуна приликом састављања изборних листа. Ствар се компликовала настојањем да се на листу „угурају“ страначки функционери, усагласе коалициони партнери и испоштује одредба да је свака трећа на листи жена. Последица није толико да су „видљиви“ кандидати из Београда, колико то да су јужно од Београда непрепознатљиви лидери.

До повећања броја партија и фрагментације парламента долази и због „индиректне парламентаризације“ мањих партија. Мање партије избегавају деловање цензуса, појављују се на листама већих партија, а онда у парламенту издвоје своју странку и/или посланички клуб. За ово су одговорне и веће партије које то дозвољавају, што им се касније обија о главу уценама. На листи СНС-а је једанаест, ДС-а седам, СПС-а четири, ЛДП-апетстранака и других организација. Ово се може решити спречавањем партија да издвоје своје посланичке клубове или партије са листа којима су бирачи указали поверење.

На број партија у Србији утиче и структура друштва. Број партија у једној земљи расте са различитошћу социјалне структуре и с пропорционалношћу изборног система, али ови ефекти су и интерактивни. Пораст пропорционалности изборног система у хомогеном друштву не умножава број партија као што то чини у хетерогеним друштвима. Пораст различитости социјалне структуре у непропорционалним системима не умножава број партија као што то чини у пропорционалним системима.

Обликовање изборног система мора да буде прилагођено датом политичком амбијенту. Важно је да се јасно зна шта се хоће и којој димензији се даје предност. Проблеме требасагледати целовито јер једна предност неког решења може бити праћена маном у другом. За Србију би било корисно да размисли у правцу оптималног комбиновања предности пропорционалног система (пропорционалност) и већинског (песонализованост избора) увођењем неке врсте „компензованог” или „персонализованог” пропорционалног система где би бирачи тачно знали кога бирају заокруживањем на листи. На тај начин странке бидобијале мандате сразмерно броју гласова, посланици би били одговорни бирачима (а не странкама), бирачи би тачно знали ко их представља у својој изборној јединици.

*Професор Факултета политичких наука