Европски модел швајцарског ћилима

Упркос Копенхашкој повељи о општим правилима и дужностима заштите националних мањина и њихових права од 29. јуна 1990. године, формуле за правично решење проблема нема, посебно ако је реч о такозваним жариштима сучељавања матичне државе са новом домовином националних мањина.

Споразуми или договори почивају, по правилу, на билатералним уговорима. Примену, међутим, отежавају супротстављени ставови владајућих већина. У неким земљама ЕУ, и изван ње, припадници националних мањина уживају несразмерно велика права. У непосредном комшилуку, међутим, нема ни трага реципроцитету...

Полазећи од чињенице да су у погледу дефиниције етничких група – од историјске припадности до њихове актуелне бројности – постојале и још увек постоје разлике у тумачењима по геслу „свако на своју воденицу”, у оквиру Социјалистичке интернационале грађанске левице (СИ) понуђено је решење регионализације ЕУ, по угледу на предности, али и на проблеме „швајцарског етничког ћилима”.

Швајцарци у уставу говоре о „сједињеним народностима” на целокупној територији Швајцарске конфедерације. С обзиром на изричиту аутономију кантона, а паралелно на чињеницу да се етничка структура не поклапа са кантоналним границама, Швајцарска је – упркос бројним, добрим решењима – суочена са проблемом равноправности националних мањина у начелу.

Поједностављено, Швајцарску деле етнички јазови на три целине. Границу према италијанском југу црта „јарак од паленте”. „Зид од кромпираче”, назван по националном јелу немачких Швајцараца, етничка је граница према романском (франкофоном) делу конфедерације. Са обе стране релативно прегледне „линије разграничења” групишу се такозване домаће мањине.

Уз све постојеће предрасуде, Швајцарска се суочава са „тихом изолацијом” етнички другачијих сународника, али и са претњом сепаратизма.

Први проблем, недостатак комуникације међу суграђанима различите етничке припадности (неуспешно) решен је у Билу, граду са највећим постотком мешовитог, француског и немачког становништва. Новине се штампају на два језика, строги закони налажу пропорционално запошљавање припадника два ентитета... Школе имају мешовита одељења и наставу на два језика. Ипак, по свршетку школског часа, или на крају радног дана, суграђани се поново деле на Французе и Немце...

Други проблем представља питање Јуре, кантона који тек од пре тридесетак година има статус самосталног кантона. Свој суверенитет кантон остварује само на четвртини територије. Већи део, на југоистоку, и даље је под управом престоничког Берна. Мањи део, на североистоку, припада кантону Солотурн, а најмањи део, на северу, део је кантона Земаљски Базел (за разлику од кантона Град Базел).

С обзиром на низ проблема, челници кантона Јура затражили су помоћ и од Европског суда људских права, и од Савета Европе. Од пре неколико година познати швајцарски правни стручњак Дик Марти предводи Међујурасичку комисију која би требало да предложи коначно решење проблема.

Ниједан модел није савршен, а међу недореченим решењима швајцарски патент је, ипак, најбољи, неретко се истиче у Бриселу. Указује се на европску идеју регионализације историјски и географски сраслих регија, која вуче корене или инспирацију из швајцарских решења.

Дипломатски коректно, у Бриселу се не помињу постојећи регионални проблеми. Напротив, истичу се два примера европске регионалне сарадње.

Први пример је регија Алпе-Адрија, где тршћанска регија, Јулијска Венеција, Штајерска, Корушка и Словенија са деловима Истре образују европску регију сарадње.

Као други пример истиче се прекогранична сарадња три Тирола. Аутономна италијанска провинција Јужни Тирол, насилно отргнута од матичног Тирола после капитулације и распада Аустроугарске у Првом светском рату, данас има интензивнију сарадњу са матичним Северним и Источним Тиролом него са Римом, од чијих (упркос кризи великодушних) субвенција живи.

М. Казимировић 

------------------------------------------ 

КАР­ЛОВ УГАО

• У бу­дућ­но­сти, сви ће­мо би­ти по­ми­ре­ни. Са суд­би­ном.

• По­ми­ри­ли би­смо се ми са Хр­ва­ти­ма, али они не­ће да се три­пут љу­бе.

• Ла­ко је Нем­ци­ма и Фран­цу­зи­ма да се по­ми­ре, кад ни­су бра­ћа.

• По све­му су­де­ћи, че­твр­ти ми­ле­ни­јум ће по­че­ти по­ми­ре­њем Ср­ба и Ал­ба­на­ца на Ко­со­ву.

• Ср­би су пр­ви по­че­ли. Да се из­ви­ња­ва­ју.

• Још 1991. го­ди­не, Ср­би су успе­шно по­ми­ри­ли Хр­ва­те, Ал­бан­це и Бо­шња­ке.

• Ен­гле­зи су се по­ми­ри­ли са Евр­о­пља­ни­ма. Оста­ли су им са­мо још Шко­ти, Ир­ци и Вел­ша­ни.

• Ка­ко ства­ри сто­је, уско­ро ће Хр­ват­ска и Ко­со­во за­сно­ва­ти до­бро­су­сед­ске од­но­се.

• По­ми­ри­ће се Евр­о­па, али ка­ко ће ме­ђу­соб­но Ср­би из Шу­ма­ди­је, Ср­би из Цр­не Го­ре, Ср­би из Вој­во­ди­не, Ср­би из БиХ...?!

• Још са­мо да се По­ља­ци из­ви­не Нем­ци­ма за Аушвиц, а ми Хр­ва­ти­ма за Ја­се­но­вац.

• Да би се Ру­си из­ви­ни­ли Нем­ци­ма, мо­ра­ју да до­ђу та­мо.

Дра­гу­тин Ми­нић