Evropski model švajcarskog ćilima

Uprkos Kopenhaškoj povelji o opštim pravilima i dužnostima zaštite nacionalnih manjina i njihovih prava od 29. juna 1990. godine, formule za pravično rešenje problema nema, posebno ako je reč o takozvanim žarištima sučeljavanja matične države sa novom domovinom nacionalnih manjina.

Sporazumi ili dogovori počivaju, po pravilu, na bilateralnim ugovorima. Primenu, međutim, otežavaju suprotstavljeni stavovi vladajućih većina. U nekim zemljama EU, i izvan nje, pripadnici nacionalnih manjina uživaju nesrazmerno velika prava. U neposrednom komšiluku, međutim, nema ni traga reciprocitetu...

Polazeći od činjenice da su u pogledu definicije etničkih grupa – od istorijske pripadnosti do njihove aktuelne brojnosti – postojale i još uvek postoje razlike u tumačenjima po geslu „svako na svoju vodenicu”, u okviru Socijalističke internacionale građanske levice (SI) ponuđeno je rešenje regionalizacije EU, po ugledu na prednosti, ali i na probleme „švajcarskog etničkog ćilima”.

Švajcarci u ustavu govore o „sjedinjenim narodnostima” na celokupnoj teritoriji Švajcarske konfederacije. S obzirom na izričitu autonomiju kantona, a paralelno na činjenicu da se etnička struktura ne poklapa sa kantonalnim granicama, Švajcarska je – uprkos brojnim, dobrim rešenjima – suočena sa problemom ravnopravnosti nacionalnih manjina u načelu.

Pojednostavljeno, Švajcarsku dele etnički jazovi na tri celine. Granicu prema italijanskom jugu crta „jarak od palente”. „Zid od krompirače”, nazvan po nacionalnom jelu nemačkih Švajcaraca, etnička je granica prema romanskom (frankofonom) delu konfederacije. Sa obe strane relativno pregledne „linije razgraničenja” grupišu se takozvane domaće manjine.

Uz sve postojeće predrasude, Švajcarska se suočava sa „tihom izolacijom” etnički drugačijih sunarodnika, ali i sa pretnjom separatizma.

Prvi problem, nedostatak komunikacije među sugrađanima različite etničke pripadnosti (neuspešno) rešen je u Bilu, gradu sa najvećim postotkom mešovitog, francuskog i nemačkog stanovništva. Novine se štampaju na dva jezika, strogi zakoni nalažu proporcionalno zapošljavanje pripadnika dva entiteta... Škole imaju mešovita odeljenja i nastavu na dva jezika. Ipak, po svršetku školskog časa, ili na kraju radnog dana, sugrađani se ponovo dele na Francuze i Nemce...

Drugi problem predstavlja pitanje Jure, kantona koji tek od pre tridesetak godina ima status samostalnog kantona. Svoj suverenitet kanton ostvaruje samo na četvrtini teritorije. Veći deo, na jugoistoku, i dalje je pod upravom prestoničkog Berna. Manji deo, na severoistoku, pripada kantonu Soloturn, a najmanji deo, na severu, deo je kantona Zemaljski Bazel (za razliku od kantona Grad Bazel).

S obzirom na niz problema, čelnici kantona Jura zatražili su pomoć i od Evropskog suda ljudskih prava, i od Saveta Evrope. Od pre nekoliko godina poznati švajcarski pravni stručnjak Dik Marti predvodi Međujurasičku komisiju koja bi trebalo da predloži konačno rešenje problema.

Nijedan model nije savršen, a među nedorečenim rešenjima švajcarski patent je, ipak, najbolji, neretko se ističe u Briselu. Ukazuje se na evropsku ideju regionalizacije istorijski i geografski sraslih regija, koja vuče korene ili inspiraciju iz švajcarskih rešenja.

Diplomatski korektno, u Briselu se ne pominju postojeći regionalni problemi. Naprotiv, ističu se dva primera evropske regionalne saradnje.

Prvi primer je regija Alpe-Adrija, gde tršćanska regija, Julijska Venecija, Štajerska, Koruška i Slovenija sa delovima Istre obrazuju evropsku regiju saradnje.

Kao drugi primer ističe se prekogranična saradnja tri Tirola. Autonomna italijanska provincija Južni Tirol, nasilno otrgnuta od matičnog Tirola posle kapitulacije i raspada Austrougarske u Prvom svetskom ratu, danas ima intenzivniju saradnju sa matičnim Severnim i Istočnim Tirolom nego sa Rimom, od čijih (uprkos krizi velikodušnih) subvencija živi.

M. Kazimirović 

------------------------------------------ 

KAR­LOV UGAO

• U bu­duć­no­sti, svi će­mo bi­ti po­mi­re­ni. Sa sud­bi­nom.

• Po­mi­ri­li bi­smo se mi sa Hr­va­ti­ma, ali oni ne­će da se tri­put lju­be.

• La­ko je Nem­ci­ma i Fran­cu­zi­ma da se po­mi­re, kad ni­su bra­ća.

• Po sve­mu su­de­ći, če­tvr­ti mi­le­ni­jum će po­če­ti po­mi­re­njem Sr­ba i Al­ba­na­ca na Ko­so­vu.

• Sr­bi su pr­vi po­če­li. Da se iz­vi­nja­va­ju.

• Još 1991. go­di­ne, Sr­bi su uspe­šno po­mi­ri­li Hr­va­te, Al­ban­ce i Bo­šnja­ke.

• En­gle­zi su se po­mi­ri­li sa Evr­o­plja­ni­ma. Osta­li su im sa­mo još Ško­ti, Ir­ci i Vel­ša­ni.

• Ka­ko stva­ri sto­je, usko­ro će Hr­vat­ska i Ko­so­vo za­sno­va­ti do­bro­su­sed­ske od­no­se.

• Po­mi­ri­će se Evr­o­pa, ali ka­ko će me­đu­sob­no Sr­bi iz Šu­ma­di­je, Sr­bi iz Cr­ne Go­re, Sr­bi iz Voj­vo­di­ne, Sr­bi iz BiH...?!

• Još sa­mo da se Po­lja­ci iz­vi­ne Nem­ci­ma za Aušvic, a mi Hr­va­ti­ma za Ja­se­no­vac.

• Da bi se Ru­si iz­vi­ni­li Nem­ci­ma, mo­ra­ju da do­đu ta­mo.

Dra­gu­tin Mi­nić