Немачки уступци за европско јединство

Французи и Немци заједнички обележавају педесетогодишњицу међусобног помирења. Дан помирења био је 8. јул, али су политичке и културне манифестације на репертоару до краја месеца, не би ли се нагласили нови односи, како се истиче, некад најљућих ривала а данас најближих европских комшија.

Посебан значај измирењу две водеће нације европске заједнице – после петнаест векова ратовања – придаје се и на нивоу Европске уније. Француско-немачко помирење се узима као пример нацијама које до данас нису на задовољавајући начин решиле међусобне проблеме.

„Партнерство свих чланица кључни је фактор напретка ЕУ”, истиче се у Бриселу и додаје да су добросуседски односи, иако примарно питања од регионалног значаја, фактори од којих зависи будућност континенталне заједнице.

Према статистикама Европског парламента и комесара ЕУ за регионални развој, постојеће тензије, односно претећи регионални сукоби, доводе у питање безбедност сваког седмог житеља континента. Европа данас броји око три стотине етничких група и мањина са безмало стотину милиона припадника. Њихов статус и опстанак, подучава историја, доводе се у сваком регионалном сукобу.

Посматрано из бриселског угла, уз француско-немачки процес трајног измирења и коегзистенције, приоритетни значај имају пољско-немачки и ирско-ирски односи. Важност се придаје и латентним жариштима сукоба – бугарско-румунском сучељавању око Добруџе, норвешко-шведско-финском препирању око коначног решења граничних вода и острвља, наравно и ситуацији на западном Балкану, али и тензијама држава са „мањим набојем”, попут сучељавања бечке дипломатије и римске централне власти око питања (неефикасности) аутономије Јужног Тирола.

Пример реализације француско-немачког измирења апострофира се као парадни пример нове европске слоге. То је минулог викенда истакнуто и на централној француско-немачкој прослави, у катедрали у Ремсу. Француски председник Франсоа Оланд је са шефицом немачке владе Ангелом Меркел подсетио је на 8. јул 1962. године, када су канцелар Конрад Аденауер и председник Шарл де Гол присуствовали миси у овој цркви и дали пример европским народима како се „бреме прошлости” шаље у историју.

Споразумом Де Гола и Аденауера из високе политике је одстрањен историјски терет сукобљавања. Бреме подозрења, међутим, и даље оптерећује односе. То се посебно одражава у покрајинама Алзас и Лорена, у којима, по процени комисије Европског парламента, живи око 1,5 милиона етничких Немаца.

На дан прославе помирења у Ремсу, оскрнављено је немачко гробље које је само неколико километара удаљено од катедрале. Министар унутрашњих послова Манијел Вал рекао је да немили догађај не одражава расположење Француза према Немцима у његовој земљи.

„Реч је о дивљању појединаца, а не о примеру из постојеће праксе”, нагласио је шеф унутрашњег ресора.

Извесно, није био информисан да су скрнављења културних обележја алзаских и лоренских Немаца учестала појава. Два пута годишње, око Дана победе над фашизмом,  9. маја, и око Дана француско-немачког помирења, 8. јула, француски националисти испољавају бес према „Бошима”, како се у Француској погрдно називају Немци.

У мају 2010. године, примера ради, разорено је свих деведесет немачких гробова у јужноалзаском Гебвајлеру, а зидови капеле су ишарани паролама „Курвинска раса”. Скрнављење, а посебно погрдни натписи на зидовима капеле наишли су на оштру осуду француске јавности. Погрдни назив Алзакон, у преводу алзаска задњица, ипак, је опште прихваћени „шаљиви” назив за Алзашане немачког порекла.

Немци у Алзасу и Лорени сврставају се у десетак милиона припадника националних мањина у Француској којима се статус делимично признаје. Уважава им се право на такозвану индивидуалну аутономију, али не и на колективну или, штавише, на територијалну аутономију.

При томе су, по процени Европског парламента, још увек већински народ у Алзасу, са 1,2 милиона становника. У Лорени је концентрисана групација етничких Немаца са око 300.000 житеља.

Однос припадника два народа у Алзасу и Лорени, с обзиром на дугу ратну историју, одсликава се у победничком диктату Француза.

Упркос чињеници да је Француска потписник европских конвенција о правима националних мањина – Копенхашке повеље из 1990. године о правима мањина и Европске повеље о регионалним и мањинским језицима из 1992. године – одредбе и препоруке конвенција су остале мртво слово на папиру. Потписи француских представника до данас нису ратификовани у парламенту.

Сходно ситуацији, у Француској нема двојезичних, топографских табли. Древна имена немачких градова и насеља исписују се искључиво на француском – чак и када је реч о једном од центара европског заједништва.

Древни Штрасбург (у преводу друмска тврђава или караула) поклопљен је француским именом Стразбур. Градић Милхаузен (у преводу млинарско насеље) нема шансе да се појави на топографским таблама испод француског Милуза.

Француска, званично, не признаје ни језик етничке мањине Немаца као немачки – званично је реч о локалном наречју... Ипак, Париз с поносом истиче да се и овде штошта мења. Као пример „великодушног уступка етничкој мањини”, наводи се то да се од 1993. године родитељима допушта да деци дају немачка имена. Претходно то по закону није било дозвољено. Матичар је малог Ханса прекрштавао у Жана, Јакоба у Жака, Роланда у Ролана...

Према проценама међународних стручњака, немачко-француско измирење, попут сличних примера широм Европе, засновано је на прећутном пристанку једне стране на диктат друге. Помирење уз једнострано одрицање (матице у име мањине у дијаспори) у француско-немачким односима прихваћено је од владе у Берлину.

Иако би, по међународном праву, требало да буде заштитник интереса своје мањине у земљи Гала, Берлин се суздржава од протеста. Каже се да то чини под теретом колективне кривице за страхоте у Другом светском рату.

На „ветрометини” остају етнички Немци у Француској. Истини на вољу, било је и другачијих примера. Бивши француски премијер и својевремени председнички кандидат Едуар Баладир заузео се у јеку председничке изборне кампање, уочи педесетогодишњице краја Другог светског рата, за интересе алзаских Немаца, наравно потенцијалних бирача. „Ова етничка група је највише испаштала у рату, али је ипак сачувала свој идентитет, језик и културу”, хвалио је Баладир.

Група француских историчара успротивила се оваквом тумачењу: „Алзашани (етнички Немци) су се одрекли свог идентитета 1945. године. Та чињеница није (само) последица непостојања толеранције према мањинама у Француској – већ и знак лојалности Паризу. Заузврат нису ништа добили, чак ни слободу да без ограничења користе свој матерњи језик.”

Немачки недељник „Фокус” недавно је насловио репортажу о француско-немачким односима „Беспоштедно пријатељство”. У коментару, лист се запитао „није ли дошло време да се односи, пре свега права етничких Немаца у Француској, регулишу билатералним уговором?” Коментатор је, тим поводом, подсетио на праксу из седмог века. Тада су принчеви Алзаса полагали заклетву на два језика – на француском и на немачком.