Све је почело од Бодрума

Немци устају рано, заузимају најбоље лежаљке на плажи, онда оду на доручак и за све остале госте остаје тек други или трећи ред од мора. Почела сам да избегавам Шпанију, нећу да се такмичим с Немцима.

Тако ми је пре неки дан у прохладном, кишном и ветровитом Лондону говорила времешна леди, и иначе евроскептична због европских „смицалица” смишљених да би Острву учинила живот компликованијим. Британци, иначе, увелико причају о немачким ранојутарњим пешкирима који служе да би Германи безецовали најбоља места на хотелској плажи.

Шпанија је због ових „непрописних резервација” дискредитована, као да је једина на Медитерану где се практикује немачки туристички ритуал. Обичај да устану рано и тако стекну геостратешке привилегије у оквиру свог туристичког пакета, постојао је још у време југословенског Јадрана, док су у госте, подељени Берлинским зидом, долазили углавном западни Немци. И тада се говорило како оловком из Немачке обележавају ниво на боци с вином, а остатак из флаше чувају за друго или треће вече.

Ко би у та времена сањао да ће у будућој расцепканој Југославији, и уједињеној Европи, питање летовања постати такав светски проблем.

Клима се буквално променила. На југу је несносна врућина, север је хладнији него икад. Шведски амбасадор у Београду Кристер Асп отићи ће свеједно у августу у Стокхолм, али, како каже, „за последњих сто педесет година нордијске земље нису имале овакву хладноћу лети као ове 2012. године.

Киша и ветар Британцима су покварили све досадашње јубилеје: краљица је морала да се скрива под тремом када је Лондон славио шездесетогодишњицу њеног краљевања, вимблдонске јагоде са шлагом без великих пауза прскала је киша, за Олимпијаду су већ уграђени антикишни топови, уз сва остала оружја којима се звецка пред долазак спортиста из целог света.

Чак су и Французи почели да се жале на време. Туристичке агенције су обећале да ће вратити део новца свима којима су облаци покварили уживање на Азурној обали. Уколико су у току дана имали мање од два сата сунца, како пише најситнијим словима у француским пакет-аранжманима, надокнадиће им се део трошка.

Национални празник, пад Бастиље 14. јула, а тмурни облаци, досадна киша, 16 степени…Од олова које се спустило на земљу не види се ни парада, а камоли ватромет.
За Енглезе је на Медитерану све јефтино. Фунта у односу на евро је виша него било када у протекле четири године.

Али, постоји један проблем. Европски домаћини прогласили су их још 2002. најгорим гостима на свету, па их и дан-данас прати фама да више воле да разбијају него да се одмарају. Стереотип или не, тек амерички часопис „Њујоркер” пратио је групу од хиљаду младих Енглеза у Пореч у предсезони.

Оно што је забележила репортерка у свом истраживању публикованом у престижном недељнику, ретком медију који се бави истраживачким новинарством, више личи на паклену поморанџу, него на добар посао за домаћине.

На пут караваном аутобуса Енглези су пошли опремљени „јабуковим соком” у дволитарским флашама, претходно напуњеним мешавином „ред була” и вотке. Извесни Боб први је пао „мртав” и од тада му је за казну везана клозетска четка за зглоб десне руке. Она му је скинута тек када су последњег, седмог дана гости морали да почисте срчу коју су направили на плажи.

Репортерка описује како се „мештани истарског градића” диче својим здравим производима, непрсканим воћем, поврћем, савршеном пршутом, шпарглама… Ништа од тога Енглези нису ни видели ни окусили. Омиљени коктел – ракија са „фантом”, други по реду је мараска с „кока-колом”. Реквизити за забаву – спрејови, дезодоранси, креме и гелови.

Гађање траје ноћу, ујутру, хотел личи на поприште. Изломљени намештај, исцепани пешкири, умрљана постељина… Ех, где су они мирни уредни немачки ранораниоци.

Агенција која их је довела у Пореч, приклањајући се позиву Хрватске да 2012. дођу на најлепшу медитеранску обалу, у холу хотела „Делфин” „изграђеног још 1972. када је Истра била део Титове Југославије” (цитат из Њујоркера), поставила је таблу с ценовником: велики пешкир 50 евра, креветни прекривач 100 евра, ноге кревета 150 евра, мадрац 150 евра, врата 200 евра, балконски сто 60 евра…

Ништа ново. Британци су прошле године педесет шест милиона пута путовали ван земље и свакако да се већина узорно туристички понашала. Али „шачице” су створиле репутацију хаоса и безумља.
„Увек сам био поносан на своју нацију, али ови дегенерици су нас упрљали и бацили у блато”, рекао је британски вицеконзул на Ибици Мајкел Биркет, када је после једног британског лумпераја поднео оставку на своју функцију 1998.

Када је „Изи џет” почео да лети из Лондона за Праг, пивнице у чешкој престоници истакле су на вратима упозорење: „Приступ забрањен групама мушких пијаних Енглеза”.

Појам летовања или забаве на путовањима постао је не само опасно међународно већ и унутрашње политичко питање. Дејвид Камерон морао је прошле године да прекине свој породични одмор неколико пута. Док је Лондон горео од хулигана и анархиста, он се брчкао у мору.

Саркозијеви министри истакли су се и по томе што су путовали у арапске земље о трошку њихових владара, И то неколико дана пре него што је овај регион захватио талас арапског пролећа. Пали су сви одреда, када су медији то открили.

Што се наше летње политичке сцене тиче, многи су разбијали напетост тако што су се проводили о трошку државе на продуженим викендима. Најчешће у Грчкој, око Солуна, куда су министарске породице одлазиле државним аутомобилима, на продужени викенд.

Чини ми се ипак да је афера Бодрум у лето 2003. парадигматична за актуелни пад Демократске странке. Тада је у парламенту, још свежем после демократских промена 5. октобра, и земљи згроженој после убиства Зорана Ђинђића, демократски гласано за смену гувернера. Уместо Неде Арнерић, која је била на летовању у Бодруму, њену картицу убацио је у аутомат један од „демократа”.

Уследила је провала и лавина лажи. Медијима је приказивано како се посланица вратила на часак у Београд да гласа и потом опет отишла на брчкање… Све док Борис Тадић није решио (неки кажу као маркетиншки подстицај за своју председничку кампању) да призна како је ово било изигравање демократских принципа. Обећао је да ће виновници овог пуча бити кажњени. Победио је и постао председник Србије.

Афера Бодрум је пребачена на судове. Демократе никада нису јавно расправиле ни осудиле овакво флагрантно кршење демократске процедуре. Нико није унутарпартијски кажњен за деловање супротно оснивачкој суштини демократских странака. Нанета је увреда читавом народу који је изнео промене на својим леђима, да би такозвани нови радили као и они стари, из деведесетих.

Данас се кувамо у кипућем лонцу сви заједно. Летовање је одложено за август. Али касно је и немогуће разабрати ко коме овде плаћа за сва ова политичка и економска разбијања. Нема ценовника као у „Делфину” из Титове Југославије. Сви знају да је у међувремену све поскупело до бесконачних бројева, да су Немци, ранораниоци, сада испред Брисела поставили много чвршћа утврђења од оних пешкирских.

Да је чаша препуњена, а флаша празна. Да је кредибилитет потрошен. Да се клима, како рече умерени шведски амбасадор, и буквално променила.

А испред утврђења у Крунској и даље тишина. И црне лимузине са шоферима до касно у ноћ. Нико се не каје, нико неће да каже да је Бодрум био – фатална грешка.