Села без беба

Ватин, Чешко Село – Овде је крај. Нема даље, јер европско царство је ту, на самој граници. „Довиђења Србијо”, пише на билборду, неколико стотина метара пре граничног прелаза са Румунијом.

„Довиђења Србијо”, узвикнула је недавно Ружица, пошто се спаковала са трогодишњим близанцима, а затим прашњавим путем нестала ка Вршцу. Сада је на њујоршком Менхетну, ради у пицерији, са мужем, Србином из Темишвара, чији је отац побегао од Чаушескуа.  

Отишле су тада последње бебе рођене у Ватину, роде су одлетеле ко зна кад, а аутобуска веза са Вршцем укинута је када је зазвонио последњи школски час.

Тридесетак дремљивих сељана седи или лешкари на клупама испред сеоске продавнице на јулској жеги, чекајући да се тачно у подне, кад сунце достигне зенит, појави жута, поштанска кочија. Поштар ће их поздравити још из комбија, испиће чашу воде и поделити им пензије, а затим наставити даље, ка сличним селима, са сличним причама.   

Чешко село: Владислав Тесар у Улици Вацлава Хавела (Фото Р. Крстинић)

Прича из овог села у вршачкој општини је узнемирујућа. Од укупног броја насеља у Србији – а има их 4.709 (без Косова и Метохије) – у 1.458 насеља није рођено ниједно дете у 2011. години, што значи да у 31 одсто од укупног броја насељених места, није било новорођених, наводи се у подацима виталне статистике Републичког завода за статистику.

Оно што треба све да забрине је податак да у 2010. години, ниједна беба није рођена у 24 одсто од укупног броја насеља.

– Последње бебе су рођене 2009. године, ал’ побегоше и оне са Милицом на Менхетн – каже шеф месног савета Ватина Драган Јованов, у дресу центарфора енглеске репрезентације.
Сељани се горко смеју. Нису то оне шале локалних шмекера, које су резултат супериорности обичног и паметног света који презиру варошане, па дошљака за неколико минута направе мајмуном. Не, туга се види у сваком од њих, када их опет питам: Када су заиграли на последњој сеоској свадби?

Мисле се, броје године, не сећају се, у селу са око 180 душа.

– Чекај, заплакаће у Ватину беба. Овде се доселила разведена жена са двоје деце. Сада је у другом стању. Отац је из суседног села, ал неће да је жени. Нема везе. Беба је беба, термин је крајем новембра – рачуна прстима Јованов, као да је сеоска бабица.

Винце Антал стиже пешке лаганим ходом, прати га његов седмогодишњи син Иштван на бициклу. Један од 13 ђака.

Долазак поштара испред СТР „Оља” је прворазредни друштвени догађај и отац и син не желе да га пропусте.

– Нема свадбе на видику – предвиђа Винце, као жалосна сова, јер је сиромаштво појело село у богатом Банату.

Деведесетих година, Ватин је био златна тачка на мапи шверцерског елдорада Југославије која се распадала. Стотине бесних „волвоа”, „мерцедеса” и „бе-ем-веа”, са угашеним фаровима, ноћу је крстарило селом, петролејске мафиозе са хеклерима су пристизале из Београда, како би кршиле неправедне и ничим изазване санкције док су мештани затварали капије.

Сељаци се нису разумели у трансфер друштвеног богатства у приватне џепове, који се преливало ту, пред њиховим очима, као што нису предвидели шта ће се догодити са њиховим животима, пошто је један новобогаташ купио ПИК „Панонију”.

Комбинат је некада хранио село, мештани су радили, узгајали стоку и продавали млеко, отвориле су се три кафане, три продавнице и три бербернице, али је то било доба „црвене диктатуре”, како ми образлажу сеоски филозофи у хладовини продавнице.

Убрзо су, са новим газдом, стигла нова правила менаџмента. Комбинат је угашен, са њим су нестале кафане, продавнице и бербернице, нема сада ништа од тих локалних знакова пристојног живота, па мушкарци сада купују машинице за шишање код Кинеза у Вршцу, а потом се фризирају по двориштима.

Ускоро ће стићи и комби Мирка Митина из Београда. Некадашњи фудбалер ОФК „Београд”, из генерације Илије Петковића и Слободана Сантрача, родом је из Ватина и није заборавио комшије. Из своје београдске пекаре, шаље им хлеб и бурек стар три дана.

Фудбалска народна кухиња је једина помоћ која им стиже. Двадесетшестогодишњем Данијелу Јовановићу не смета буђав лебац. Живи код баке којој су исекли струју. Да се жени, нема кад, јер ринта на грађевини. Да се жени нема с ким, јер ниједна неће да живи са њим и његовом бабом, као Кременкова снајка.

Одлазимо из Ватина, у којем је пре 40 година живело 700 људи, а мали Иштван нас прати на бициклу. Одатле је потребно око сат вожње да би се ушло у макадамску, главну улицу Чешког Села, у општини Бела Црква. Последњи пут, сељани су овде славили рођење бебе пре две године. Срећом, дете није побегло на Менхетн. 

Куцамо на врата у Улици Вацлава Хавела. Неколико стотина метара даље, поред давно напуштене сточне ваге, бауљају две мршаве краве, док двадесетак на самрти лежи у хладовини. Свако друштво за заштиту животиња овде би прогласило први степен узбуне.

Напуштене куће зарасле су у траву, а коров избија кроз полупане прозоре напоље, у језивом пејзажу села које одумире, са 38 душа, у богатој Војводини.

Прича о пропасти је невероватно слична оној у Ватину. И они су имали пољопривредни комбинат, и они су имали кафане, продавнице и бербернице. Онда је пољопривредни комбинат приватизован.

Срећом, прича Владислав Тесар, Чешко Село има своју другу домовину, Чешку, па им је она инсталирала интернет, увела телефоне, обновила зграду старе школе и преуредила је у локални музеј…    

Суша је спржила земљу, а 13 породица се у сеоској католичкој цркви, помолило за кишу.   
Али, нема кише, нема беба, а роде су одавно одлетеле.