Као мехови хармонике

Резултати недавно одржаних парламентарних избора у Србији, пре свега чињеница да су се у скупштининашли посланици и посланице из чак 44 политичке странке и удружења, и да је готово половина њих из Београда -аргумент су више у прилог озбиљнoj реформиизборног система за коју се годинама залаже и потписник ових редова.

На првом месту, једини начин да посланичке листе престану да буду спискови лидерских миљеника из београдског круга двојке је да се коначно напусти решење са Србијом као једном изборном јединицом. Враћање на систем одосамдо десетизборних јединица успешно чувапропорционалност,а спречава метрополизацију политике.

Са све већим фрагментисањем парламента логично се поставља и питање јавног увида у карактер и природу коалиција и коалиционих договора, као и увођења вишег прага за (пред)изборне коалиције.

У поређењу са претходним парламентарним изборима из маја 2008, мање је поднетих изборних листа (18–22), али је зато више листа које су ушле у парламент (11–8), а двоструко је више политичких актера који су се,директним изборним самосталним наступом,или још пре,помоћу коалиција нашли у њему (44–21).

На овим ,,ђурђевданским” изборима формиране су две врсте коалиција. Једнајеза циљ ималаизналажење формуле за прескакање изборног прага. Друга, око изборних фаворита – ДС-аиСНС-а,представља израз њиховог настојања да се увећају шансе за запоседање позиције власти.

Коалиционим изборним наступом партије су очито успеле да избегну дејство изборног прага.

На другој страни, стварајући коалиције око себе од малих, далеко слабијих партнера две водеће странке – СНС и ДС настојале су да остваре два тактичка циља: (1) да избегну расипање гласова, као и да (2) освоје симболично важну позицију релативно најјаче странке (коалиције). Том циљу су тежили награђујући кроз „сигурна, пролазна места”на затвореним изборним листама свакога ко би их убедио да може да им донесе још понеки глас.

Коалиције су последично биле многочлане, формиране без програмске и идеолошке конзистентности – свака је имала своју ,,омиљену” мањинску странку, синдикат или послодавачку организацију. Формиране су од онога шта се „могло добити и купити” на политичком, изборном тржишту и често су изгледале као ,,мехови хармонике”,растезале су се колико је било интересената.

Последично, шта рећи о регулишућими управљачким капацитетима парламента у коме је чак 27 актера представљено само ,,ликом и делом”свога шефа.Или шефице,свеједно.

Логично се намеће решење по коме би се у парламенту могли наћи само актери стриктно наведени у коалиционом уговору и то под условом да имају мерљиви изборни капацитет.

Истовремено, то би значило и да се уводи диференцирана, виша квота за коалиције која би се, зависно од броја коалиционих партнера, кретала између седами 12 одсто добијених гласова. Искрено, то је једини начин да у политичким институцијама више не гледамо оне који одавно не представљају иоле релевантну чињеницу.

Најзад, кључну промену представљало би увођење персонализованог пропорционалног система. На нивоу изборног округа, рецимо Београда, резултати би се и даље прерачунавали пропорционално, али би се у свакој од 110 изборних јединица бирао кандидат-кандидаткиња са именом и презименом.Грађани би тако имали осећај да заиста бирају кандидате и да о нечему одлучују. На другој страни, квалитет,интегритет и углед би, бар потенцијално, значили више од лојалности и подилажењапартијској хијерархији.

Тиме наравно ни из далека не би био комплетиран списак нужних реформи али би,верујем,био направљен кључни корак ка изласку из стања партократске владавине над нашим судбинама.

Професор Факултета политичких наука