Демагогија будућег премијера

Обично се пре критиковања новој влади да 100 дана како би било довољно времена да се утврди шта је у том периоду она урадила и шта најављује као следеће кораке. Ипак, једна конкретна изјава мандатара нове владе заслужује пуну пажњу, јер изазива бојазан да ће република бити нападнута од онога који је задужен да јој служи. И овога пута, као што је по правилу било и са ранијим владама, уместо јавној ствари, наговештава се служба конкретним приватним интересима. Да ствар буде црња, све је праћено комбинацијом националне и социјалне демагогије да се Власи не досете.

Ради се о изјави Ивице Дачића да је „финансијски сектор највећи непријатељ нашег народа”, те о тобожњој забринутој упитаности новог мандатара: „Зар смо дотле дошли да наш сиромашни народ финансира стране банке”. Најавио је будући премијер, такође, смену гувернера Народне банке јер „није задовољан економском ситуацијом”, баш као ни „изјавама које долазе из финансијског сектора, а које су у несагласју са ставовима странака које су победиле на изборима”. Лепо, нови премијер неће поштовати једно од основних правила која владају у цивилизованим државама, а то је да гувернер не зависи од промене власти, па му се стога ни мандат не поклапа са мандатом владе. Напослетку, мандатар је казао како богаташи „не управљају овом земљом” и „не треба да варају народ”.

Да је Ивица Дачић применио опасни облик демагогије, показује истовремена изјава потпредседнице Делта холдинга Јелене Крстовић, која је затражила од оног истог „финансијског сектора”, то јест банака, којег је Дачић напао, да „на две године замрзну потраживања према правним и физичким лицима како би могли да наставе пословање”.

Продаја трговинског ланца „Макси” белгијском „Делезу” не може, како се чини, довољно побољшати ликвидност ове компаније. Руку на срце, „Делта” није усамљена међу крупним капиталистима који масовно прецењиваху своје снаге док је привредна конјунктура била повољна. Отуд и јавни захтеви за двогодишњим замрзавањем потраживања. Једини је проблем што, како су већ новинарке „Политике” написале, поменута компанија не намерава да примени исти аршин за продају својих производа „нашем народу”.

У овом светлу посебну тежину добија чињеница да је управо Ивица Дачић инсистирао на учешћу Млађана Динкића и његове странке, као осведоченог и најпоузданијег политичког представника крупног капитала, у влади. Истовремено, неодговорна je ксенофобичност будућег премијера. Оно што је „страно”, у овом случају банке, јесте и злоћудно, пошто вара „наш сиромашни народ”. У ствари, „наши” богаташи (или они, можда, не спадају у „наш народ”?) тај исти народ материјално су већ обогаљили и пре доласка страних банака, све уз издашну помоћ странке чији је садашњи мандатар нове владе био тада млађани гласноговорник. Да ствар буде апсурднија, управо је Млађан Динкић, стручни управљач привредом и финансијама не само у наредном периоду, у својству гувернера Народне банке, био главни заговорник доласка „страних” банака пошто је домаће ликвидирао. Наравно, ако се човек сети случаја Националне штедионице чија су се двојица акционара – гле, случајности, како се могло прочитати у штампи, финансијера Г17 плус, те сјајне стручњачке претходнице УРС, шампиона регионализације – вишеструко обогатила њеном продајом, онда није све баш тако нејасно.

Како ће уз такве коалиционе партнере напредњаци уводити обећане промене? Чини се да је одговор једноставан – никако (аутор ових редака би волео да греши). Ово друштво је у канџама крупног капитала, а ова држава још и великих сила; сиротиња раја једва преживљава, а великим силама и „нашим” и(ли) „страним” капиталистима је на памети остварење сопствених приоритета. Капиталисти трагају за профитом на тржишту или у сарадњи с политичарима који им испрва и омогућише успех; а велике силе трагају за решењем проблема Косова у складу с њиховим интересима. Ако се по јутру дан познаје, много демагошке буке коју мандатар нове владе диже служи за давање анестезије „нашем сиромашном народу”, док се на другој страни штреберски одрађују домаћи задаци.