САД брину и партнери

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 26. фебруара – Америчка стратегија запала је у нову врсту ратних искушења: поред ојачаних непријатеља, муке јој повећавају и – њени кључни савезници. Утисак је, чак, да Вашингтон кључним партнерима замера да погоршавају већ врло лошу ситуацију на два главна фронта, па и да својим потезима практично отежавају посао интервентних снага суперсиле. У том смислу су уручена додатна упозорења властима Ирака и Пакистана да би могле да изгубе подршку САД уколико се не придржавају "заједничког плана акција". У оба случаја ради се о покушају да се успостави "подесна доза" стратешког ангажмана": Исламабаду се пребацује да је сада превише попустљив према Ал Каиди и талибанима, а Багдаду – да је сувише непопустљив према службеницима бившег режима.

Да би се збили савезнички редови, прорадила је – викенд дипломатија, с ненајављеним посетама на високом нивоу. Јуче се, тако, амерички потпредседник Ричард Чејни "изненада обрео" у Пакистану, слично као претходног викенда шефица Стејт департмента Кондолиза Рајс у Ираку. Од тамошњих партнера су затражили, како се чује, да битно промене приступ и допринесу сузбијању или бар смиривању регионалних "подривача" стратегије суперсиле.

Вашингтон је, чини се, уочио да је настало по њега опасно "врзино коло". Пакистански председник генерал Первез Мушараф уверавао га је да ће недавним договором о ненападању смирити авганистанске талибане утаборене на његовој територији, али овдашњи обавештајни подаци говоре да су талибани са Ал Каидом тамо разгранали своја упоришта одакле појачавају нападе на нови авганистански поредак подупрт међународним снагама с мандатом УН. Ирачки премијер Нури ал Малики је, у међувремену, пристао да са америчким појачањима покуша да "очисти" Багдад од побуњеника, али та тактика не успева зато што, уз остало, његови шиити одбијају да у државни апарат врате део припадника свргнутог режима Садама Хусеина, што повећава осећање сунита да су изложени "осветничким репресалијама".

Стога сада Вашингтон захтева да Мушараф крене у заједничку офанзиву против талибана и Ал Каиде, а да Малики приволи своје следбенике да буду толерантнији према стручним кадровима бившег режима, како би се пригушио међуверски рат и подстакла обнова опустошене земље. Али и Мушараф и Малики се прибојавају да би таквим потезима окренули своје присталице против себе.

Обојица су, такви какви су, ипак врло важни Вашингтону који стрепи да би њиховим падом на власт дошли "још мање ефикасни, а можда и сасвим контрапродуктивни лидери". На пример: шиитски фундаменталисти у Ираку који би се "суштински повезали" с "братском" шиитском теократијом у Ирану, у чијим идеолошким и нуклеарним амбицијама Бела кућа види "највећу опасност по интересе САД и по међународну безбедност". И да у Пакистану власт и контролу над његовим нуклеарним арсеналом преузму фундаменталисти сунитске већине, што би додатно искомпликовало његове хронично напете односе са такође нуклеарном Индијом…

Хроничари подсећају да су својевремено и Садам и талибани и Осама бин Ладен – били савезници САД. Први као брана ширењу "шиитске револуције", а други као борци против совјетских инвазиониста у Авганистану.

И једни и други су се касније "одметнули" па су их војним интервенцијама Американци свргли с власти у Багдаду и Кабулу. Талибане и Ал Каиду као саучеснике у терористичким нападима 11. септембра на Њујорк и Вашингтон, а садамовце под погрешном претпоставком да "поседују оружје за масовно уништење и да шурују с терористима".