Једно самоубиство дневно

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Неки то зову епидемијом, а за секретара за одбрану Леона Панету то је „један од најкомплекснијих и најхитнијих проблема” америчких оружаних снага.

Проблем јесте изузетно велики број самоубистава војника који најефектније описује чињеница да је од почетка рата у Авганистану, октобра 2001. године, више војника извршило самоубиство него што је тамо погинуло у борбама.

Најновија насловна страна недељника „Тајм” , на којој је силуета официра са трубом, ово сумира овако: „Један дневно. Сваког дана један амерички војник изврши самоубиство. Зашто војска не може да победи свог најподмуклијег непријатеља”.

Према најновијем извештају Пентагона, којег се домогла агенција АП, више америчких војника у активној служби се убило у првих шест месеци ове године него иједне у последњих 11. Тај документ констатује да је у првих 155 дана 2012, на себе дигло руку 154 војника, што значи да је самоубица било за 50 одсто више него погинулих у борбама у истом периоду. Самоубица у униформама је било за 18 одсто више у овој години него у претходној.

Према подацима Департмента за питања ветерана, самоубиство изврши њих 18 – сваког дана. Кад се прерачуна, то значи на сваких 80 минута. „Њујорк тајмс” је овим поводом изнео и своју рачуницу, по којој на сваког војника који погине у борби, њих 25 се самоубије.

Од 2.000, наводи лист, најмање један ментални проблем је дијагностициран код укупно 936.000 војника. Америчке оружане снаге имају 1,4 милиона активног војног персонала.

Статистика коју је уз своју причу са насловне стране објавио „Тајм”, вели пак да су 95 одсто војних самоубица мушкарци (већина ожењени), 80 одсто белци, 47 одсто млађи од 25 година, док је њих 34 одсто своју самоубилачку намеру на неки начин најавило. Сваком петом били су прописани лекови за смирење, а 14 одсто се претходно самоповређивало. Две трећине се убија ватреним оружјем, а сваки пети се обеси.

Засад нема свеобухватног објашњења ове својеврсне кризе у америчким оружаним снагама. Узрок који се најчешће наводи за овако очајнички потез, такозвани ПТСД („поремећај посттрауматског стреса”), тешко да је у овом случају валидан, с обзиром на податак да је свако треће самоубиство између 2005. и 2010. било међу војницима који никад нису били на фронту, док их је 43 одсто било само једанпут.„Оно што знамо, то је да су војни професионалци под растућим стресом после декаде ратовања”, каже се у једном извештају Пентагона из јануара ове године, где се такође наводи да је делотворност мера за спречавање самоубистава у војсци „непозната”, али се ипак констатује да би без превентиве тога било четири пута више.

Пре ратова у Авганистану и Ираку, стопа самоубистава у оружаним снагама била је знатно нижа од оне за цивилно становништво: 10 на 100.000 (цивилна је 19,2). Војна је међутим сада већа и износи 20 на 100.000.

Пентагон има програм за превенцију, што се види по томе што запошљава 10.000 специјалиста за ментално здравље. За ово се годишње троши око две милијарде долара (четири одсто од годишњих издатака за војну здравствену заштиту).Окидачи за самоубиство су, наравно, специфични за сваког војника, активног или бившег, али се сматра да је свим заједничко то што им рат није био толико тежак, колико мир, после повратка кући. Реч је о тешкоћама прилагођавања, после армијске рутине и стопостотно програмираног времена у касарни или бази, финансијским и породичним проблемима.

„Тајм” цитира удовицу једног војника која каже да јој је војска рекла како је њен супруг руку на себе дигао због породичних компликација. „Али ме нису питали због чега смо имали породичне компликације”.

Један од узрока је и што, како се износи, многи виши официри не схватају природу овог проблема. Као пример за то наводи се обраћање једног генерала војницима, у коме им је поручио да самоубице само „направе збрку”, коју после морају да рашчишћавају други, тражећи од свих да се „понашају као одрасли”. Због тога многи који имају проблеме нерадо о њима говоре, сматрајући да би то било протумачено као знак слабости и утицало на каријеру.