Да ли је могућ напредак у односима са Берлином

У нашој јавности све се чешће помиње Берлин као кључна спољнополитичка адреса за Србију и нема политичког или страначког челника који није ишао баш тамо на консултације. Да ли је могуће суштинско унапређење односа са Немачком, или је то само реторика којом се ојачава позиција у унутрашњој политици?

Размотримо прво како Немачка гледа на будућност Европе, њено проширење и Балкан? Немци и Французи су блиски идеји да Европа мора бити политички идентитет, што их разликује од британског приступа. Немачка визија Европе је визија једне скоро савезне државе у којој је приоритет економија социјално-тржишног типа са јаким и стабилним евром. Модел суверене националне државе сматра се у доброј мери превазиђеним, док су приоритети децентрализација и уговарање система равноправне финансијске расподеле међу државама чланицама (Finanzausgleich). Ред и либерализам морају се проширити на средњу Европу, јер је Немачкој императив да буде окружена стабилизованим државама. Затоје онаснажно подржавала улазак земаља средње Европе у ЕУ, нарочито Пољске. Њен геополитички приоритет у Европи је представа централности (Mittellage): Немачка себе види у центру нове Европе, осигуравајући положај који је додатно политички оснажује и пружа идеалну прилику моћној индустрији за освајање нових тржишта.

Иако је положај нових чланица ЕУиз средње Европе према Немачкој повремено подсећао на однос Мексика према САД, несумњиво је да су оне профитирале од тако дефинисаних немачких приоритета. Немачка је осигуравање свог средишњег положаја у Европи и стабилизовање држава на њеним источним границама „финансирала” значајним новчаним трансферима у те државе, а чест је случај да су се немачка предузећа масовно селила у средњу Европу да би сачувала компетитивност индустријске позиције (актуелни тренд „делокализације”). Разумевајући ову реалност, долазимо да закључка да Немачка, иако има интересе на Балкану, њега не перципира као приоритет за деловање, што се одражава и на економску сарадњу и на брзину интеграције балканских држава у ЕУ.

У Берлину, као уосталом и у свим европским кључним престоницама, дефинитивно је преовладало гледиште да је државама Балкана чланство у ЕУ – будућност. Не постоји алтернатива у смислу привилегованог партнерства какво се у последње време нуди Турској. Међутим, отежавајућа околност је да за Берлин интеграција Балкана није подједнак приоритет као што је била интеграција централне Европе. За разлику од на примерИталије, која своје виталне интересе још увек препознаје на Балкану и у Медитерану, за већину европских држава велико проширење из 2004. представљало јеисторијско уједињење континента. За Балкан је остало много мање ентузијазма и средстава и предност се даје стабилизацији у односу на интеграцију.

Иако,дакле, у поређењу са централном Европом и Украјином, а нарочито с Русијом, Балкан представља зону секундарног интереса за Немачку, она ипак има амбицију да се на њему политички и нарочито економски позиционира. Србија, као највећа земља западног Балкана, као земља са средишњим географским положајем и уговорима о слободној трговини са ЕУи Русијом, има потенцијал да постане кључни немачки партнер у овом делу Европе. Блиска економска сарадња и немачке инвестиције могу Србију учинити до одређене мере интересантнијом и зарадити јој снажнију подршку. Проблем је што из немачке перцепције добри економски односи не подразумевају аутоматски добре политичке односе.

Разлог за извесно неповерење и подозрење према Немачкој у најновијој историји датира од унилатералног признања Хрватске 23. децембра 1991. године, упркос препорукама Европске политичке сарадње, тадашњег механизма за неформалну консултацију држава чланица ЕУо питањима спољне политике. Усаглашено признавање Хрватске од стране држава ЕУ уследило је недуго затим, 15. јануара 1992, као покушај да се очува привид европског јединства. У суштини, убрзо након уједињења, Немачкој је било потребно да се афирмише као нова дипломатска сила са способношћу иницијативе и капацитета да обликује спољну политику ЕУ. Признавање је уследило и као последица амбиције да се што пре заузму јасне позиције на Балкану, када је било очигледнода ће се СФРЈ распасти. Независно од геополитичких разлога, немачка елита и јавно мњење виде Србију као главног узрочника сукоба који су пратили распад СФРЈ и сматрају да се одређена цена мора платити, попут цене коју је Немачка платила у одрицању од територије бивше источне Пруске, након Другог светског рата. Прихватање одговорности и „добросуседска сарадња” се виде готово као кључни знак прихватања „европских вредности”.

Најкомпликованија отежавајућа околност је супротно виђење судбине Косова, закомпликовано немачким признањем 20. фебруара 2008. Немачка тражи спровођење Ахтисаријевог плана и нормализацију са Приштином, попут оне између две Немачке за време ВилијаБранта. Не битребало да зачуди уколико поједини (не)формални захтеви у вези са отварањемпреговора Србије иЕУ буду необично подсећали на поједине чланове споразума две Немачке из 1973. године. Са друге стране, Србија жели нормализацију са Приштином, али у смислу наставка техничког и иницирања политичког дијалога. Да ли ће компромис бити могућ, видећемо у децембру, али непобитно је да Немачка, иако засад тешко може бити кључни партнер, остаје најважнији фактор у Европи и на Балкану.