Пшеница може бити наша робна марка

Остварује се процена агенције УН за храну ФАО, која је пре петнаестак година прогнозирала да ће на нашим просторима доћи до температурних промена. Временске прилике у нашој земљи то доказују, јер су приноси пшенице мањи за десетак и више процената. Кад су у питању кукуруз и друге културе, тај постотак је виши. Све нам то показује да смо били немарни или несналажљиви у доношењу системских мера од значаја за развој пољопривреде. Због тога се не би догодило да имамо само 0,03 одсто површина које наводњавамо.

У свету није познато да је нека држава запоставила стратешку производњу пшенице као што смо ми то урадили. Рачунице показују да се од продаје хране може зарадити више од четири милијарде долара, а употребом биомасе – око два милиона тона нафте. Пшеница би, по свим линијама прераде, донела око 600 милиона долара. Наиме, производни потенцијали српске пољопривредно-прехрамбене индустрије последњих година коришћени су са само 30-40 одсто.

Стратегија производње пшенице у свету годинама је била окренута више политичким него економским параметрима.Јер како другачије објаснити чињеницу да већи део Африке и Азије не подмирује потребе за храном, а често се догађало да пшеница буде бачена у океан да би се задржала светска цена.

Приноси зависе од земљишта и од примењених агротехничких мера. Али и од засејаних површина. То се односи и на Америку и Аргентину. Наши стручњаци су веома допринели и повећању производње пшенице у Алжиру и многим другим земљама. Чак и у условима руске климе наше сорте бележе изузетно добре приносе.

За исхрану становништва наше земље довољно је око 1,3 милиона тона пшенице. Гајење ове културе требало би проширити на 650.000–700.000 хектара, а извоз би морао да буде бар милион тона. Да би се то постигло потребно је повећати аграрни буџет. Овај вид подршке државе сада износи пет одсто укупног буџета Србије, а било би добро да је цифра двоструко већа.

Нико од стручњака за одабир семена за засејавање не препоручује коришћење пшенице из сопственог амбара, чак ни после прве године репродукције. Тиме се постижу минимални приноси, а незаштићено семе подложно је разним болестима.

Наше надалеко признате сорте као што су „даница”, „европа 90”, „ренесанса”, „балкан”, „песма”, „НС 40С”, „НСР 5”, „победа” и друге, остварују приносе од седам до 9,5 тона по хектару. То су веома добри приноси, тако да нема разлога да робујемо туђим сортама, неиспитаним у нашим условима. На тај начин уништавамо нашу понуду и не такмичимо се са стручњацима из других земаља. А само је Институт за ратарство из Новог Сада извезао своје сорте у Русију, Украјину и Белорусију за око 200 милиона долара. Афирмација стручњака из Института из Земуна је такође евидентна. Исти је случај са Институтом за стрна жита из Крагујевца.

Наша наука и наши приноси могу се пре свега поредити са земљама у региону јер имамо сличне услове и педолошки састав земљишта. Штавише, оснивач наше школе генетике и оплемењивања биља професор Славко Боројевић, са својом чувеном сортом „сава”, још далеке 1972. постигао је светски рекорд у Чехословачкој са приносом од 10,9 тона по хектару.Школа професора Боројевића је у међувремену постала позната широм света, а његови сарадници су радили и раде на универзитетима у Небраски, Канзасу, Орегону, Кембриџу и другим.

*Професор Факултета за пословну економију и предузетништво, Београд