Pšenica može biti naša robna marka

Ostvaruje se procena agencije UN za hranu FAO, koja je pre petnaestak godina prognozirala da će na našim prostorima doći do temperaturnih promena. Vremenske prilike u našoj zemlji to dokazuju, jer su prinosi pšenice manji za desetak i više procenata. Kad su u pitanju kukuruz i druge kulture, taj postotak je viši. Sve nam to pokazuje da smo bili nemarni ili nesnalažljivi u donošenju sistemskih mera od značaja za razvoj poljoprivrede. Zbog toga se ne bi dogodilo da imamo samo 0,03 odsto površina koje navodnjavamo.

U svetu nije poznato da je neka država zapostavila stratešku proizvodnju pšenice kao što smo mi to uradili. Računice pokazuju da se od prodaje hrane može zaraditi više od četiri milijarde dolara, a upotrebom biomase – oko dva miliona tona nafte. Pšenica bi, po svim linijama prerade, donela oko 600 miliona dolara. Naime, proizvodni potencijali srpske poljoprivredno-prehrambene industrije poslednjih godina korišćeni su sa samo 30-40 odsto.

Strategija proizvodnje pšenice u svetu godinama je bila okrenuta više političkim nego ekonomskim parametrima.Jer kako drugačije objasniti činjenicu da veći deo Afrike i Azije ne podmiruje potrebe za hranom, a često se događalo da pšenica bude bačena u okean da bi se zadržala svetska cena.

Prinosi zavise od zemljišta i od primenjenih agrotehničkih mera. Ali i od zasejanih površina. To se odnosi i na Ameriku i Argentinu. Naši stručnjaci su veoma doprineli i povećanju proizvodnje pšenice u Alžiru i mnogim drugim zemljama. Čak i u uslovima ruske klime naše sorte beleže izuzetno dobre prinose.

Za ishranu stanovništva naše zemlje dovoljno je oko 1,3 miliona tona pšenice. Gajenje ove kulture trebalo bi proširiti na 650.000–700.000 hektara, a izvoz bi morao da bude bar milion tona. Da bi se to postiglo potrebno je povećati agrarni budžet. Ovaj vid podrške države sada iznosi pet odsto ukupnog budžeta Srbije, a bilo bi dobro da je cifra dvostruko veća.

Niko od stručnjaka za odabir semena za zasejavanje ne preporučuje korišćenje pšenice iz sopstvenog ambara, čak ni posle prve godine reprodukcije. Time se postižu minimalni prinosi, a nezaštićeno seme podložno je raznim bolestima.

Naše nadaleko priznate sorte kao što su „danica”, „evropa 90”, „renesansa”, „balkan”, „pesma”, „NS 40S”, „NSR 5”, „pobeda” i druge, ostvaruju prinose od sedam do 9,5 tona po hektaru. To su veoma dobri prinosi, tako da nema razloga da robujemo tuđim sortama, neispitanim u našim uslovima. Na taj način uništavamo našu ponudu i ne takmičimo se sa stručnjacima iz drugih zemalja. A samo je Institut za ratarstvo iz Novog Sada izvezao svoje sorte u Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju za oko 200 miliona dolara. Afirmacija stručnjaka iz Instituta iz Zemuna je takođe evidentna. Isti je slučaj sa Institutom za strna žita iz Kragujevca.

Naša nauka i naši prinosi mogu se pre svega porediti sa zemljama u regionu jer imamo slične uslove i pedološki sastav zemljišta. Štaviše, osnivač naše škole genetike i oplemenjivanja bilja profesor Slavko Borojević, sa svojom čuvenom sortom „sava”, još daleke 1972. postigao je svetski rekord u Čehoslovačkoj sa prinosom od 10,9 tona po hektaru.Škola profesora Borojevića je u međuvremenu postala poznata širom sveta, a njegovi saradnici su radili i rade na univerzitetima u Nebraski, Kanzasu, Oregonu, Kembridžu i drugim.

*Profesor Fakulteta za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd