Угушили бисмо се без пара из Европске уније

Цела ова прича о банкама и ономе што је недавно изговорио актуелни министар полиције и мандатар будуће владе Ивица Дачић подсећа на ружан обичај у Шумадији, где сиромашак некако узајми стотинак евра од комшије, а онда, када дође време да му их врати, крене по селу да га оговара на сва уста – како је лопужа и како се обогатио на туђој муци. „Политика“ је јуче питала генералног секретара Удружења банака Србије проф. др Верољуба Дугалића има ли какве сличности ова анегдота са свим оним што нам се ових дана догађа у свету финансија, када је Дачић „стране банке” оптужио да су „непријатељи народа”.

Можда је, каже увек одмерени Дугалић, Дачић употребио мало прејаке и недовољно извагане речи, али оне нису наш специјалитет. Банкаре и банке нигде, не само код нас, нико не воли. Дугалић не би о дубљим економским, социјалним и социолошким димензијама односа између оног ко тражи и даје зајам, али упозорава – банке су специјализоване продавнице специфичне робе која се зове новац. Он има своју цену и по одређеним правилима мора се вратити и платити. Идеолошке оцене тог посла, по њему, не смањују камате.

Обрушавајући се на банке Дачић је, истиче наш саговорник, превидео да то нису „стране” већ наше банке са страним капиталом. „Не знам да ли је под тим именом имао у виду и руске банке које раде код нас или су оне, можда, нешто идеолошки лакше од оних које су дошле из ЕУ доносећи најчистији могући капитал у посрнулу српску привреду и њене финансије.”

Дугалић, без шале, каже да је Србија почетком 2002. била на коленима када је угасила четири највеће домаће друштвене банке (Беобанку, Инвестбанку, Југобанку и Београдску банку). Био је то, признаје, тектонски поремећај. Али другачије се није могло. Те четири банке имале су тада осам милијарди марака губитак и још седам милијарди негативан капитал. Јесу, истина, имале и велику имовину у портфељу, али ненаплативу.

Полако су на њихово место, јер нисмо имали пара да их сами опоравимо, почеле да долазе стране банке. С прворазредним и чистим капиталом из ЕУ. Донеле су за неколико година 5,5 милијарди евра. Без тих пара ми бисмо се угушили у немоћи. Да ли те банке имају право на повраћај капитала или профита? Имају, али то право не користе. Зашто? Зато што су, између осталог, 2009. у Бечу, када нам је у јеку светске кризе претио дужнички слом, потписале уговор о полагању сваког зарађеног евра у основни капитал.

У земљи Србији је, наглашава наш саговорник, јако тешко осиромашеном свету, а нарочито онима који су се код банака задужили, објашњавати да сваки евро који банке позајме привреди и грађанима – има своју цену. У Србији, чији је кредитни рејтинг ББ–, поготово. Само један детаљ, напомиње Дугалић. Као илустрацију. Орочени улози од око осам милијарди евра, од којих је бар 90 одсто до године дана, носе камату од минимум пет процената. Такве цене нема нигде у Европи. Банке у Аустрији, Немачкој не нуде више, тврди Дугалић, од један до два процента. У Швајцарској ће вам чак наплатити и чување новца. Нема камате.

Код нас се од штедње, уз минимално плаћање пореза, може и живети. Али, када се банка осмели да за стамбени кредит на 20 година затражи седам одсто камате, е па то не може. То је пљачка. Једно с другим не иде.

Србија, упозорава др Дугалић, није Аустрија у којој је инфлација испод два процента, већ 5,5 па до осам одсто. У Аустрији један до два одсто фирми касни са враћањем дуга. Код нас сваки четврти је ненаплатив. Аустрија од Европске централне банке добија евро уз један одсто камате. Србија не може испод седам процената. Зашто? Па толико доносе наше дужничке хартије од вредности, јер смо ризични као земља. А што смо ризични? Па зато, између осталог, што мало радимо, пуно трошимо, свуда се задужујемо, имамо велике дефиците, инфлацију, четвртина становника је незапослена, правна, економска, социјална, па и лична и сигурност су на неопростиво ниском нивоу... И све то, каже др Дугалић, има своју цену у камати.

Чему прича о обавезној резерви, која је тешка бар 2,4 милијарде евра, или резервацијама за сваки лош зајам привреди од 3,2 милијарде евра. Како и коме објаснити да је то реалан трошак банака и да оне тај издатак од некога морају наплатити. Тренутна просечна активна каматна стопа, она коју банке убирају, износи 10,51 одсто. Пасивна или она коју банке плаћају је 4,22 одсто. Разлика или банкарска маржа, зарада, износи 6,29 процената. У том броју је цела тајна. Из њега банке плаћају све – од трошкова и плата до пореза.

Банке су, уверава нас др Дугалић, једине фирме у Србији које су у последњој деценији удвостручиле број запослених са приносом на капитал, од око 5,5 милијарди евра, од свега 0,2 одсто. Волео бих, рече нам на крају др Дугалић, да видим колика је та стопа код пивара, цементара или фабрика дувана. А то се не пита. Банке и банкаре треба да буде срамота што добро раде и продају туђе паре.

----------------------------------------------

Замена теза

Будућег премијера Дачића као да не интересује, каже др Дугалић, због чега је у Србији просечна плата свега 350 евра. Њу прима тек нешто више од милион људи. Из дана у дан све их је мање. Више је пензионера и радника у јавној управи од запослених у привреди. Великом броју тих људи банке чак и када би хтеле не могу да позајме новац. Банке овог часа финансирају чак 85.000 станова у изградњи или који су тек усељени. То је читав град од 250.000 до 300.000 становника. И извори тог капитала на 20 па и више година – коштају. „Увозимо” га, јер је наш краткорочан.

Мало људи може, каже др Дугалић, да узме кредит за стан од 50.000 евра на 120 месеци чак и без промила камате зато што је рата 410 евра месечно. И? По др Дугалићу, реч је о чистој замени теза. Причамо о банкама, пљачкашима, а не о покретању привреде, инвестиција, запошљавања, јачању стандарда.