Српске жртве у Хрватском дому

Када се на једном месту сретну Срби, Хрвати и Други светски рат, готово по правилу престају приче о добросуседским односима, да и не помињемо формулу „братства и јединства”. Недавни скуп у Загребу садржао је сва три елемента, па ипак није се завршио новим свађама и отварањем старих рана, већ иницијативом усмереном на поштовање жртава усташког злочина. Организатори научног симпозијума, загребачки Филозофски факултет, Хрватски државни архив, Центар за суочавање с прошлошћу „Документа” и Српско национално веће, изабрали су за тему један од најкрвавијих злочина у Другом светском рату: покољ српских цивила у Глинској православној цркви крајем јула 1941. године. Мештани села из околине Вргинмоста, мушкарци из Глине већином су убијени у претходним стрељањима, доведени су у град под изговором да иду на покрштавање како би сачували живот. У православној цркви Рођења Пресвете Богородице заклано је више од 1.200 њих. О бруталности злочина сведочили су још у то време једини преживели, Љубо Једнак, али и један од крвника, Хилмија Берберовић, који је описивао ноћну кланицу у цркви осветљеној само батеријским лампама. На скупу у Загребу, историчари, публицисти, истраживачи не само из Хрватске и Србије већ и из Канаде, Немачке, Велике Британије, кроз 32 научна рада, предавања и расправе покушали су да дају одговоре на нека отворена питања, да се суоче са заједничким наслеђем. Да ли је на академском нивоу дат одговор на питање: „Шта се заиста догодило у глинској Српској православној цркви?”,  како је гласио и назив симпозијума. Професор др Дамир Агичић, шеф одсека за историју на Филозофском факултету Универзитета у Загребу, каже да не може један, и то тек први, научни симпозијум дати одговор на тако тешко питање око којег су различита виђења постојала и раније.

– Важно је да се о злочинима усташа над српским становништвом Глине и околине у Хрватској јавно говори и да нико од учесника скупа није оспорио саму чињеницу да су несрећни догађаји у Глини у пролеће и лето 1941. године страшан злочин за који нема и не може бити никаквог оправдања – каже у разговору за „Политику”, професор др Агичић.

Глинска црква срушена је убрзо по завршеном покољу; идеја да се она обнови на истом месту није заживела, па је нова православна црква саграђена на другој локацији, док је на месту старе цркве шездесетих година прошлог века саграђен Спомен-дом жртава фашизма. Међутим, 1995. године оштећене су и уклољене плоче са именима жртава, а спомен-дом преименован је у Хрватски дом. Учесници скупа у Загребу упутили су апел: да се Хрватском дому врати првобитно име.

– Има много разлога зашто та зграда није требало да се назове именом Хрватски дом и жао ми је што локална власт нема довољно снаге да то сама промени. С друге стране, евентуални притисак државних тела на тела локалне власти нисам спреман да подржим. Било би најбоље да таква иницијатива иде из невладиног сектора, као што је сада случај, те да представници локалне власти сами увиде да је и њима и Хрватској у целини у интересу да се зграда настала у знак сећања на страшан злочин (хрватских) усташа над (српским) становништвом не би требало називати хрватским именом. Један неутралан назив био би много примеренији – наводи професор др Агичић.

Један од учесника скупа у Загребу, историчар др Милан Кољанин са Института за савремену историју у Београду, сумирајући утиске са скупа, каже да су изнети драгоцени подаци о архивским фондовима значајним за истраживање ове теме, да је вођена занимљива дискусија о хронологији догађаја и веродостојности појединих извора, али да је пажња посвећена и култури сећања.

– У случају Глине може да се види не само резултат политике уништења сећања на злочин него и стварања нове, потпуно супротне симболике. Апел организатора и учесника скупа да се врати име Спомен-дом на зграду подигнуту да служи сећању на злочине у Глини 1941. године, треба схватити као напор да се питање меморијализације ових догађаја почне усклађивати са основним цивилизацијским нормама и са политичким значајем који ово питање неоспорно има – наводи др Кољанин.

У питању да ли је Југославија после Јасеновца могућа, са којим је, како истиче др Кољанин, била суочена обновљена држава после 1945. године, садржан је и глински покољ као део процеса уништења српског народа у хрватској држави створеној после осовинске агресије на Југославију априла 1941. године.

– Прикривено или јавно, у једном или другом облику, то питање је увек било присутно у јавности. Много више оно је постојало у „паралелној историји” и колективној свести пре свега српског и хрватског народа, од чијег односа је зависила могућност постојања југословенске државе. Свом силином ово питање је избило на политичку сцену у другој половини осамдесетих година прошлог века да би деведесетих година добило дефинитиван негативни историјски одговор – каже др Милан Кољанин.

Јелена Чалија

-----------------------------------------------------------

Лијепа наша у олтару

У нека другачија времена, старом глинском црквом орило се „Лијепа наша домовино”. У својој књизи „Од Косова до Јадовна”, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије наводи да је данашња химна Хрватске први пут изведена 1846. године у Глинској цркви. На речи Антуна Михановића, компоновао је Глињанин Јосиф Руњанин, а отпевао српски православни хор из овог места.