Мање изостанака, више „грубих” речи

Након годину дана примене новог Закона о основама образовања, прве процене синдиката показују да се број изостанака у средњим школама смањио за око пет одсто. Милорад Антић, дугогодишњи председник Форума средњих стручних школа каже да је лане ученик у просеку годишње изостајао 180 часова, а сада око 170.

Деца су навикла да калкулишу, додаје, у првом полугодишту обично буде по 70 изостанака, а онда се ситуација погоршава са доласком лепог времена и нарочито пред крај школске године.

– Нисмо радили детаљну анализу, али је приметан благи пад броја изостанака, што наравно ни изблиза није довољно. И даље имате школе у којима ђаци изостају и по 200 часова годишње. Међутим, оно што постаје много гори проблем у школама јесте однос родитељ–наставник, који се из године у годину погоршава: користи се „улични речник”, псовке, ускоро очекујемо да и батине постану свакодневни део комуникације родитеља који сматрају да њихово дете не заслужује оцену коју је добило у школи – анализира Антић ситуацију на крају школске 2011/2012. године.

По његовом мишљењу, у овом зачараном кругу сви су заказали: и школа и родитељи и просветне власти, али је у корену проблема ипак – родитељ.

– Родитељи васпитавају децу да се безобразлук исплати и да незаслужено треба да буде награђено. Најчешће проблеме имамо управо са породицама у којима већ има одређених проблема, а који се рефлектују на дете – оцењује Антић и додаје да се ситуација у школама може поправити уз помоћ метода које свет већ примењује.

– Не треба измишљати топлу воду: предлог Форума средњих стручних школа просветним властима јесте да се уведе школа за родитеље, у којој ће они учити како се оцењује, како се испитује, како се правдају изостанци и сл. Зашто не увести неку врту друштвено корисног рада – на пример, уколико очисти школско двориште, ученику се опрашта пет изостанака – предлаже саговорник који је наставник информатике и математике.

Он наводи да би у те методе које се користе на пример у Пољској, могле да буду и потписивање уговора између наставника и школе, и појачан васпитни, али и стваралачки рад ђака кроз секције у школама.

– Пре само 20 година, на контролном задатку су били сви ђаци, а сада нема пола одељења. Тада никоме није падало на памет да бежи са часа. У моје време се знало: не смеш да преписујеш и не смеш да изостајеш – истиче проф. др Љиљана Бајић, продекан београдског Филолошког факултета.

Проф. др Зорана Лужанин са Универзитета у Новом Саду каже да се деца од основне школе уче да иду линијом мањег отпора и да је запањујућ податак да је више од 50 одсто девојчица ослобођено наставе физичког васпитања из „оправданих” разлога. „Када нам дођу експерти из Швајцарске или Немачке они заиста не разумеју шта значи ’да нам деца не иду у школу’”, додаје др Лужанин.

Бранка Орешчанин, педагог у Школи за негу лепоте у Београду, урадила је и истраживање о узроцима неоправданих изостанака, а које је показало да је на првом месту код ђака страх од испитивања, следе лош превоз, незанимљиво предавање и утицај вршњака. Анкета је показала и да ђаци не крију да се приликом правдања изостанака ослањају на велику помоћ родитеља, нарочито када су у плану писмени, контролни или испитивање,јер је много лакше да добију (не)оправдани него јединицу.

–Лане је на завршном испиту било случајева и дописивања бодова и дописивања задатака и не сећам се да је било ко кажњен. Какву поруку ви шаљете ако један ђак учи и не успе да упише жељену школу стицајем околности, а његов друг из клупе вара и упише се где жели? Како да остварите васпитну улогу школе ако нереаговањем шаљете поруку да је будала онај који учи, а да је добар онај који се снађе – поставља питање др Десанка Радуновић, председница Националног просветног савета.

Сандра Гуцијан