Глума је мој живот

Програмска целина Феста "Госпођице", посвећена женама редитељима, насловљена је по филму "Госпођица" Андреје Штаке, у којем главну улогу тумачи Мирјана Карановић. У драми која је освојила "Златног леопарда" на фестивалу у Локарну Мирјана Карановић тумачи лик Руже, Београђанке која 30 година живи у Швајцарској, жене која се представља као хладна и професионална, док у себи крије тугу и усамљеност, али и снагу да раскине везе са прошлошћу која је била болна по њу.
Колико је Ваш лик у филму "Госпођице" у супротности са свим оним експресивним јунакињама које сте углавном играли, које нису сакривале своје емоције?

После доста година и искуства у глуми знам начин, и метод, како да стигнем до лика иако је он далеко од свега што сам радила, па и од мене. Није да немам искуство са затвореношћу и дистанцираношћу. Имам простор у себи у који бих волела да се затворим, да ме нико не види и да не комуницирам са људима. То су тренуци када ме неко притисне, оптерети или повреди. Код мене то траје кратко, а код Руже у филму "Госпођица" је то животна одлука. Видела сам је као рањиву особу, која је желела да напусти Београд са мушкарцем кога воли и да створе заједничку будућност у Швајцарској. Ружа је отишла прва, а он је остао и оженио се са другом. У том тренутку, одсекла је сваку могућност да је неко повреди у животу и одлучила да не зависи ни од кога.

Колико одлуком да раскине са прошлошћу, укључујући и то да ни српски језик не жели да говори, успева да се прилагоди новој средини?

Ружа је била радикална у својој одлуци да промени живот, да се прилагоди и успе у новој средини. У њој постоји она одлика људи из друге половине 20. века, а то је потреба да се жене докажу и да се изборе за самосталност. Код ње је то доминантно, а Швајцарска је добра територија за остваривање таквих одлука. То је земља у којој вас не гњаве ако не желите, а овде је тешко да се човек изолује. Увек постоје неке комшије, родбина, и увек неко куца на врата или звони. То је нека наша неотесаност која не дозвољава људима да буду потпуно сами. Швајцарска правила понашања чине да су људи дистанцирани, што не значи да се не друже. Ако желите да будете сами, нико вас неће узнемиравати.

У филму се поставља питање да ли јунакиња чезне за Југославијом. Чезнете ли Ви?

Не бих то могла да назовем чежњом. Свесна сам да се осећања, која сам имала некада, више неће поновити. Волела бих да одем у Хрватску на море, али имам погрешну предрасуду да ћу се осећати непријатно ако отпутујем аутомобилом са београдским таблицама. Не знам да ли ће тамо бити љутих људи који су оштећени или су били повређени тим ратом, па моја регистрација може у њима изазвати потребу да се освете. Проћи ће доста времена док се све то заборави, и док дођу нове генерације којима наши сукоби неће бити толико важни.

Колико су Вас сва дешавања за нама подстицала на одлазак одавде?

Када је током деведесетих овде било неиздрживо, било је тренутака у којима сам помишљала на одлазак, али ипак никада озбиљно.

Је ли одлука да останете онај "поглед који сами бирамо", како се то истиче у филму "Госпођице"?

Највероватније. Глума је мој живот и када би ми је неко одузео, морала бих да одем. Тешко бих, у другом случају, донела одлуку да одем. За мене је важна емотивна веза са публиком и партнерима, и то заједништво које осећам овде. Овде сам увек имала публику, и било је оних који су размишљали на сличан начин као ја. Нисам морала да тражим пријатеље на другом месту. Никада се нисам осећала усамљено већ сам се осећала угрожено, несрећно и незадовољно. Одлазили су они који су се осећали угрожено у својој усамљености.

Глумиште у Србији данас је тржиште на којем многи глумци не раде оно за шта су се школовали. Као професор глуме, чему учите своје студенте, шта их саветујете?

Тога је било и раније. И када је била једна Академија нису се сви бавили глумом. Диплома о завршеном факултету није гаранција да ћете радити тај посао, па макар то били уметнички факултет и глума. Младима данас није лако да пронађу своје место. Верујем да ће они дочекати време када ће, поред тржишта, постојати и други начини да се бавите креативним послом. Постоје конкурси и фондови где можете да добијете подршку за самосталне и некомерцијалне пројекте. Млади не смеју да чекају да их неко запосли или ангажује, да их се неко сети или да им предложи неко решење. Они морају да се удружују, да покушавају да се изборе за своје место, да налазе нова решења, преузимају иницијативу, оснивају своје продукцијске куће, позоришта, трупе... Знам да то није лако, али је подједнако тешко постати члан Народног позоришта или ЈДП-а или добити главну улогу у филму. Ово време тражи људе који имају иницијативу и који су спремни за акцију. Ако сте неактивни, боље је да имате богате родитеље који могу да купе представу или улогу у филму.

Има ли данас доста таквих примера?

Наравно да има. То је један од начина да успете у животу, да вам тата, муж или љубавник омогуће успех.

-----------------------------------------------------------

Нова улога мајке

Недавно сте завршили норвешки филм у којем тумачите мајку албанског дечака?

Радни наслов филма је "Мируш", по имену дечака, али мислим да ће наслов бити "Калабрија", што је назив ресторана у Ослу где малишан иде. Реч је о албанском дечаку са Косова који одлази да живи код оца у Норвешку, у Осло, али убрзо схвата да се мајка жртвовала за њега. У том филму играм Албанку, тако да сам затворила круг. После хрватске и муслиманске мајке играла сам и албанску мајку, тако да сам завршила са свим тим, такозваним, непријатељима. Када су ме звали, рекла сам да пристајем ако у филму нема политичких порука. У њему заиста нема политике, већ је то филм о дечаку и његовом одрастању.