Gluma je moj život

Programska celina Festa "Gospođice", posvećena ženama rediteljima, naslovljena je po filmu "Gospođica" Andreje Štake, u kojem glavnu ulogu tumači Mirjana Karanović. U drami koja je osvojila "Zlatnog leoparda" na festivalu u Lokarnu Mirjana Karanović tumači lik Ruže, Beograđanke koja 30 godina živi u Švajcarskoj, žene koja se predstavlja kao hladna i profesionalna, dok u sebi krije tugu i usamljenost, ali i snagu da raskine veze sa prošlošću koja je bila bolna po nju.
Koliko je Vaš lik u filmu "Gospođice" u suprotnosti sa svim onim ekspresivnim junakinjama koje ste uglavnom igrali, koje nisu sakrivale svoje emocije?

Posle dosta godina i iskustva u glumi znam način, i metod, kako da stignem do lika iako je on daleko od svega što sam radila, pa i od mene. Nije da nemam iskustvo sa zatvorenošću i distanciranošću. Imam prostor u sebi u koji bih volela da se zatvorim, da me niko ne vidi i da ne komuniciram sa ljudima. To su trenuci kada me neko pritisne, optereti ili povredi. Kod mene to traje kratko, a kod Ruže u filmu "Gospođica" je to životna odluka. Videla sam je kao ranjivu osobu, koja je želela da napusti Beograd sa muškarcem koga voli i da stvore zajedničku budućnost u Švajcarskoj. Ruža je otišla prva, a on je ostao i oženio se sa drugom. U tom trenutku, odsekla je svaku mogućnost da je neko povredi u životu i odlučila da ne zavisi ni od koga.

Koliko odlukom da raskine sa prošlošću, uključujući i to da ni srpski jezik ne želi da govori, uspeva da se prilagodi novoj sredini?

Ruža je bila radikalna u svojoj odluci da promeni život, da se prilagodi i uspe u novoj sredini. U njoj postoji ona odlika ljudi iz druge polovine 20. veka, a to je potreba da se žene dokažu i da se izbore za samostalnost. Kod nje je to dominantno, a Švajcarska je dobra teritorija za ostvarivanje takvih odluka. To je zemlja u kojoj vas ne gnjave ako ne želite, a ovde je teško da se čovek izoluje. Uvek postoje neke komšije, rodbina, i uvek neko kuca na vrata ili zvoni. To je neka naša neotesanost koja ne dozvoljava ljudima da budu potpuno sami. Švajcarska pravila ponašanja čine da su ljudi distancirani, što ne znači da se ne druže. Ako želite da budete sami, niko vas neće uznemiravati.

U filmu se postavlja pitanje da li junakinja čezne za Jugoslavijom. Čeznete li Vi?

Ne bih to mogla da nazovem čežnjom. Svesna sam da se osećanja, koja sam imala nekada, više neće ponoviti. Volela bih da odem u Hrvatsku na more, ali imam pogrešnu predrasudu da ću se osećati neprijatno ako otputujem automobilom sa beogradskim tablicama. Ne znam da li će tamo biti ljutih ljudi koji su oštećeni ili su bili povređeni tim ratom, pa moja registracija može u njima izazvati potrebu da se osvete. Proći će dosta vremena dok se sve to zaboravi, i dok dođu nove generacije kojima naši sukobi neće biti toliko važni.

Koliko su Vas sva dešavanja za nama podsticala na odlazak odavde?

Kada je tokom devedesetih ovde bilo neizdrživo, bilo je trenutaka u kojima sam pomišljala na odlazak, ali ipak nikada ozbiljno.

Je li odluka da ostanete onaj "pogled koji sami biramo", kako se to ističe u filmu "Gospođice"?

Najverovatnije. Gluma je moj život i kada bi mi je neko oduzeo, morala bih da odem. Teško bih, u drugom slučaju, donela odluku da odem. Za mene je važna emotivna veza sa publikom i partnerima, i to zajedništvo koje osećam ovde. Ovde sam uvek imala publiku, i bilo je onih koji su razmišljali na sličan način kao ja. Nisam morala da tražim prijatelje na drugom mestu. Nikada se nisam osećala usamljeno već sam se osećala ugroženo, nesrećno i nezadovoljno. Odlazili su oni koji su se osećali ugroženo u svojoj usamljenosti.

Glumište u Srbiji danas je tržište na kojem mnogi glumci ne rade ono za šta su se školovali. Kao profesor glume, čemu učite svoje studente, šta ih savetujete?

Toga je bilo i ranije. I kada je bila jedna Akademija nisu se svi bavili glumom. Diploma o završenom fakultetu nije garancija da ćete raditi taj posao, pa makar to bili umetnički fakultet i gluma. Mladima danas nije lako da pronađu svoje mesto. Verujem da će oni dočekati vreme kada će, pored tržišta, postojati i drugi načini da se bavite kreativnim poslom. Postoje konkursi i fondovi gde možete da dobijete podršku za samostalne i nekomercijalne projekte. Mladi ne smeju da čekaju da ih neko zaposli ili angažuje, da ih se neko seti ili da im predloži neko rešenje. Oni moraju da se udružuju, da pokušavaju da se izbore za svoje mesto, da nalaze nova rešenja, preuzimaju inicijativu, osnivaju svoje produkcijske kuće, pozorišta, trupe... Znam da to nije lako, ali je podjednako teško postati član Narodnog pozorišta ili JDP-a ili dobiti glavnu ulogu u filmu. Ovo vreme traži ljude koji imaju inicijativu i koji su spremni za akciju. Ako ste neaktivni, bolje je da imate bogate roditelje koji mogu da kupe predstavu ili ulogu u filmu.

Ima li danas dosta takvih primera?

Naravno da ima. To je jedan od načina da uspete u životu, da vam tata, muž ili ljubavnik omoguće uspeh.

-----------------------------------------------------------

Nova uloga majke

Nedavno ste završili norveški film u kojem tumačite majku albanskog dečaka?

Radni naslov filma je "Miruš", po imenu dečaka, ali mislim da će naslov biti "Kalabrija", što je naziv restorana u Oslu gde mališan ide. Reč je o albanskom dečaku sa Kosova koji odlazi da živi kod oca u Norvešku, u Oslo, ali ubrzo shvata da se majka žrtvovala za njega. U tom filmu igram Albanku, tako da sam zatvorila krug. Posle hrvatske i muslimanske majke igrala sam i albansku majku, tako da sam završila sa svim tim, takozvanim, neprijateljima. Kada su me zvali, rekla sam da pristajem ako u filmu nema političkih poruka. U njemu zaista nema politike, već je to film o dečaku i njegovom odrastanju.