Ракете изнад Украјине

Недавна одлука САД да у Пољској и Чешкој инсталирају своје антиракетне системе наишла је на оправдано жестоке коментаре у Русији. Тврдње Вашингтона да се ради о чисто одбрамбеним системима намењеним пресретању балистичких ракета које би евентуално долетеле из држава, такозване "осе зла", или Северне Кореје и Ирана, већ у самом старту су деловале неозбиљно.

Још неозбиљније су се показале онога тренутка када је руководство у Пјонгјангу одлучило да обустави развој свог нуклеарног програма и "запечати" га обилатом помоћи у храни и енергентима обећаним из иностранства.

Чињеница је да ни Иран ни Северна Кореја ни на који начин, а поготово преко европске територије, не могу ракетно да угрозе амерички простор. Али зато могу да угрозе "америчке интересе" у Европи и у другим деловима света. Логиком Вашингтона, то значи да било која држава на нашој планети, којој се припрети ракетним крилцима из Пјонгјанга или Техерана, аутоматски постаје део "америчких интереса". Желела она то или не. Такав став код многих изазива – језу.

Недавно је о могућим последицама размештања америчких ракета по Европи расправљано и у Украјини. И тамо су дошли до закључка да им западни савезници, без икаквог устезања, стављају Дамоклов мач изнад главе. Како је пренела интернет-агенција Кореспондент.нет, украјински експерти не искључују могућност да, у случају хипотетичког рата између САД и Русије, управо европска житница буде једна од првих жртава.

Наиме, рејони Пољске и Чешке у којима би били размештени амерички ракетни системи аутоматски би на руској страни стекли "статус циљева". Уколико би дошло до нежељеног окршаја праштало би тачно изнад украјинских глава. Ово би, према речима бившег министра одбране Александра Кузмука, могло да изазове катастрофу већих размера од чернобиљске, пошто би делови ракета и нуклеарних бојевих глава падали по изузетно великом простору.

Тиме се и перспектива уласка Украјине у НАТО одједном преобратила у нешто сасвим друго. А управо на том питању (уласку у западну војну алијансу) ломила су се копља и на председничким и на парламентарним изборима, од оних из 2004. до прошлогодишњих. Ако је ико у овој педесетмилионској земљи и веровао да војно здруживање са Западом може да донесе само благодет, сада мора да се почеше по глави.

Али нису само ракете из Пољске, Чешке, САД, Русије, Северне Кореје или Ирана оно што буди страх код обичних Украјинаца. Пре извесног времена један високи чиновник из кабинета председника Виктора Јушченка изјавио је нашем листу да се у случају уласка у НАТО садашњи војни статус његове земље не би много изменио. Да ли је тако?

Подсетимо, Украјина се 1994. (по распаду СССР-а) одрекла нуклеарног арсенала у замену за гаранције пет сталних чланица Савета безбедности УН да ће штитити њен суверенитет и територијални интегритет (такозвани Будимпештански меморандум). Евентуални улазак у НАТО значио би да Кијев не само што се одриче безбедносних гаранција СБ УН него и да Москву и Пекинг промовише у своје противнике. Не треба ни сумњати да управо због тога једва неколико процената Украјинаца данас подржава придружење НАТО-у. Великој већини је јасно да би такав корак водио само у нове невоље.

Са друге стране, траса уласка у ЕУ (чему је искрено склона већина Украјинаца) води тачно кроз централу алијансе у Бриселу. Ту је, у ствари, и права рампа за пријем у европско друштво, и ту се вага "количина демократије" коју би свака нова држава са собом требало да унесе у заједницу. Али ни ту ствари не стоје баш једноставно. Јер на тасу супротном од "демократије" стоји америчка (а чија би друго) жеља да се Москви дође до прага, и то по било коју цену. Зато не чуди када чак и државе које не задовољавају ни минимум услова за чланство у Унији захваљујући свом географском положају одједном за Запад постају богзна како важни партнери. 

Украјина је у целој причи посебан случај: зато што се налази у самом срцу Старог континента, зато што је највећа држава у Европи (осим Русије) и зато што у њој живи, безмало, педесет милиона душа. Одговорност за европски мир пала је на ову земљу, хтела она то или не. А тај мир тешко да је могуће очувати сврставањем уз војне формације било Русије, било САД. Можда је решење у давно заборављеној несврстаности, па чак и неутралности, чему је у време "хладног рата" прибегавао велики део света. О томе ће сами Украјинци морати да се договоре.