Црвена линија за Асада

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Велика диверзија у средишту Асадовог режима је прекретница, оцењује се у Вашингтону, уз обелодањивање да Пентагон разрађује ванредне планове за збрињавање сиријског хемијског и биолошког оружја, консултујући се о томе са Израелом.

Истовремено, Вашингтон је дефинисао „црвену линију” за Асада: то је управо употреба тог оружја против сопственог народа. Не каже се шта би била санкција у том случају, јер се и даље не помиње војна интервенција, вероватно и зато што се очекује да се режим уруши сам од себе.„Сиријска ситуација рапидно измиче контроли”, изјавио је у среду секретар за одбрану Леон Панета. Председник Обама је о Сирији у среду телефоном разговарао са руским председником Путином, тражећи од њега да се сагласи са Асадовим силаском са власти.

У саопштењу Беле куће о томе каже се да су два председника „констатовала растуће насиље у Сирији”, али и „разлике које о томе имају две владе”. Сложили су се међутим да њихови тимови наставе да раде на изналажењу решења.

У извештају „Њујорк тајмса” који се позива на неименоване званичнике, каже се да САД не заговарају евентуални израелски напад чији би циљ био збрињавање хемијско-биолошких арсенала, пре свега због ризика да би Асад то могао да искористи за јачање своје позиције. Заједничка политика према Дамаску је била главна тема посете Израелу Обаминог саветника за националну безбедност Томаса Донилона протеклог викенда.

Само неколико сати после бомбашког напада побуњеника у којем је погинуло неколико блиских Асадових сарадника и рођака, објављене су додатне америчке санкције на чијој су мети сиријски премијер и још 28 чланова владе и виших функционера.

Али главна америчка брига јесте како ће тећи колапс режима и шта после тога, односно страховања да би Асад могао да повуче очајнички потез и побуну покуша да смири уз помоћ хемијског оружја.

Интонација овдашњих вести о томе умногоме је слична онима из завршнице либијске кризе, с том разликом што су САД тада биле учесник (мада не и предводник) директне интервенције НАТО-а која се ставила на страну побуњеника, иако је мандат који је дао Савет безбедности као њен циљ дефинисао искључиво заштиту цивила.

Америка овога пута побуњенике није помагала ни оружјем – бар не директно – правдајући то ризицима да оно доспе у руке исламских екстремиста. ЦИА је међутим била активно ангажована у „усмеравању” онога што су наводно обезбедили други. Једина директна америчка помоћ била је финансијска.

Обама је одбацио захтеве који су долазили од неких републиканских конгресмена да се у Сирији војно интервенише. Његов републикански изазивач на предстојећим председничким изборима, Мит Ромни, изјављивао је да би он оружје слао директно.

Сиријска ситуација је битно другачија од либијске пре свега зато што је Асадов режим имао јаког савезника у Русији. Вашингтон не може себи да приушти да игнорише Москву, јер је руска сарадња неопходна на другим фронтовима: у изоловању Ирана због његових нуклеарних амбиција, али и у логистичким операцијама снабдевања западних снага у Авганистану које се више од пола године обављало искључиво преко руске територије.

Тај коридор ће, сем тога, бити драгоцен и у планираном повлачењу које треба да се обави до краја 2014.