У Лондон 1948. носили смо саламе...

Пре два дана у делу Олимпијског села у Лондону, и то баш у оном у којем се налазе кафеи, нестало је воде и олимпијци нису могли да попију кафу... Њихов проблем, којим су се бавили сви светски медији, не може се ни изблиза упоредити са проблемима са којима су се пре 64 године сусретали учесници других олимпијских игара које су одржане у престоном граду Велике Британије.

Последице бомбардовања за време другог светског рата те 1948. биле су још видљиве, објекти тек овлаш уређени, смештај више него скроман, а исхрана учесника игара готово никаква.

Снабдевање храном становништва било је рационисано и у ту „шему” морали су да се уклопе и спортисти, а они су се за то припремали колико су могли.

– Сви учесници били су смештени у четири војна логора на ободима Лондона. Ми Југословени смо били смештени у бази Дрејтон, из које су се привремено иселили пилоти „РАФ-а”. Спавали смо у њиховим баракама, по војнички и то ником није сметало јер смо се последњих година добро навикли на то, али велики проблем била је исхрана. Хране је било јако мало – каже Марко Кавчич, члан југословенског олимпијског тима на Играма у Лондону 1948.

Наравно, то није изненадило чланове наше олимпијске мисије.

– Свако од нас понео је хране колико је имао и колико је могао. Углавном су то биле саламе и кобасице, али многима су се по прилично високим температурама за Енглеску поквариле, јер нису биле довољно осушене – објашњава у разговору телефоном 92-годишњи Марко Рачич, који ће ових дана поново кренути у Лондон на Олимпијске игре, као почасни гост Олимпијског комитета Словеније.

– Позив ме је веома обрадовао. Три дана бићу у Лондону и посматрати атлетска такмичења, а ухватићу и финале у бацању кладива. Пре 64 године у финалу у бацању кладива имали смо Ивана Губијана и он је освојио сребро, а сад се надам да ће наш Примош Козмус такође освојити медаљу – каже Марко Рачич који је целу атлетску каријеру и добар део тренерске провео у београдским Партизану.

Сећања на те дане су му и даље жива:

– Какав је био Партизан у то време. Био је све. Од 12 атлетичара у Лондону нас деветорица смо били из Партизана, Губијан такође, а од једанаесторице фудбалера који су освојили сребрну медаљу седморица су из Партизана. И сада знам тај састав напамет и свима нам је било жао што нисмо могли да гледамо полуфинални меч са Енглезима. Домаћини су и пре полуфинала почели да продају улазнице за финале својим навијачима, а ми смо их победили са 3:1. Нажалост, ми смо тог дана, пре подне, морали да кренемо назад у Југославију. Путовали смо возом и у путу, пре повратка сазнали да су наши победили...

Наравно, у возу се славило до повратка у Југославију, а важну улогу у томе имао је баш Марко Рачич који је за такве прилике морао да на Олимпијске игре понесе хармонику.

Први инструмент предратног, младог учитеља била је виолина, али она није била баш погодна за славља и партизанске песме.

– Мени, као атлетичару, тренеру и човеку, Партизан је дао пуно. Имали смо најбоље услове у Југославији и зато смо имали толике успехе. Међутим, кад су се и цивили 1952. умешали у управљање Партизаном кола су полако кренула низбрдо – тврди Марко Рачич, чије се презиме у оно време писало: Рачић.

Поред првог освајача олимпијске медаље за југословенску атлетику Ивана Губијана Марко Рачич нас подсећа да је сјајан пласман на 3.000 м стиплчез остварио Петар Шегедин заузевши шесто место (наравно, и он је био члан Партизана, да су Мирко Вујачић и Марија Радосављевић заузели седма места, а он је такмичење на 400 м и у штафети 4 х 400 метара, заједно са Јерком Булићем, Александром Ћосићем и Звонком Саболовићем, завршио у квалификацијама.

– Распитивао сам се код пријатеља у Србији ко је од нас 12 атлетичара и три атлетичарке, који смо се такмичили у Лондону 1948. још жив и сазнао да су живи још само Ђорђе Стефановић, Марија Радосављевић, Алма Бутија и ја – говори Марко Рачич који је, упркос томе што је 25. априла прославио 92. рођендан, још веома активан. Прошле сезоне судио је на атлетским такмичењима у Словенији, а сваког дана вози бицикл...

У Лондону на 30. олимпијским играма навијаће за репрезентативце Словеније, али и репрезентативце Србије, посебно атлетичаре и – посебно из Партизана. А, има их. Међу њима су освајачи медаља на недавном Првенству Европе у Хелсинкију Емир Бекрић и Асмир Колашинац

Ж. Б.

--------------------------------

Навијали смо за Јамајчане

Марко Рачич је на „Вемблију”, који више не постоји, 1948. је пратио атлетска такмичења, а посебно све трке у својим дисциплинама – 400 и 4 х 400 м.

– Холанђанка Фани Бланкерс Кун је, сигурно, била најбоља учесница у Лондону 1948, али мене је одушевио и Чехословак Емил Затопек, али сви ми смо највише навијали за јамајчанску штафету 4 х 400 метара и желели да они буду први, а не Американци – каже Рачич.

То је било сасвим могуће јер је Артур Винт освојио злато, а Херб Мекинли сребро на 400 метара.

– Јамајка би победила да Винту у финалу није пукао мишић. Нису завршила трку, а Мекинли је нам је рекао да они неће одустати и да ће освојити златну медаљу на следећим олимпијским играма. И, штафета Јамајке у истом саставу у Хелсинкију четири године касније стварно је освојила златну медаљу...

Артур Винт, Лес Лаинг, Херб Мекинли, Џорџ Роден поставили су у финалу у Хелсинкију светски рекорд са 3:04,04 и „тукли” Американце.