Имају децу, а немају никога

Десетине стараца и старица, младића и девојака, бесциљно тумарају по парку, покушавајући да се сместе у хладовини. Само млади Ром, који је током јутра имао два епилептична напада, и даље пркосно стоји на сунцу и гледа у небо.

Миодраг П. седи на дрвеној клупи поред три жене и свака од њих налази се у само њима знаној временској димензији, у само њима познатом свету. Миодраг има 72 године, изгледа као Ли Марвин у најбољим годинама и нимало не личи на бескућника, на клошара, на човека без игде ичега.

Аветињска тишина влада у прихватилишту за одрасла и стара лица у Београду, чује се само понеки шапат, јер ови људи су све одавно некоме испричали и сада одбачени и заборављени, чекају да се попну тамо, где још гледа млади Ром.

–Имао сам своју агенцију. Сада немам ни пензију. Деца су ме избацила из стана. Са њима живи моја бивша жена, сиротица, инвалид. Мој стари другар ми понекад да свој станчић без купатила и грејања, па се тамо сакријем. Био сам све и сва, сада сам нико и ништа – изговара Миодраг у даху, потом сагиње главу.

У прихватилишту је месец и по дана. У ходницима велике беле зграде, поређани су кревети, јер директор прихватилишта Првослав Николић не жели да дозволи да на опасним врућинама избацује несрећнике напоље. Гужва је несносна, али су собе и ходници климатизовани.

– Тренутно овде борави 126 људи, а има места за 104. Али ово није ништа у односу на зимус. Тада је напољу било минус 20, а овде је био пакао. Морали смо да сместимо више од 400 људи, постављали смо душеке по ходницима – каже директор, тврдећи да смо дошли у ургентни центар српске социјале, једино место где се долази без захтева или молбе за пријем. Особље ради 24 часа, празницима и викендима. Примају људе који долазе сами, прихватају оне које проналази полиција, не враћају оне које шаљу из болница, добродошли су они које деца остављају испред улаза, а затим беже у непознатом правцу. Николић је лично гледао људе који се више од седам, осам година нису окупали.

До сада су били невидљива социјална категорија, али ће се први пут, од када се обавља попис становништва у Србији, сазнати колико заиста има бескућника у нашој земљи. Октобарским пописом становништва, домаћинстава и станова, избројани су „примарни бескућници”, особе које немају никакав смештај и само повремено користе свратишта, склоништа или прихватилишта за децу и одрасле.

– Не верујем да ће се број бескућника објавити ове године – каже начелница Одељења за попис становништва Републичког завода за статистику Снежана Лакчевић.

Ни у министарству рада и социјалне политике не постоји прецизан податак о броју бескућника у Србији, осим појединачне евиденције коју воде центри за социјални рад.

Један од људи који би могао да изнесе валидну процену о броју бескућника, јесте управо директор београдског прихватилишта. Николић у тој установи ради од 1974. године и готово да лично познаје свакога понаособ од оних који немају никога.

Према његовом мишљењу, у Београду живи око 2.000 бескућника, у Србији још толико. Николић тврдi да нема превише филозофије када треба дефинисати појам бескућника:

– То је човек који нема стан, нема никаква примања и живи на улици!

Иако су правила јасна, па бескућник у прихватилишту најдуже може да остане шест месеци, неки су овде боравили годинама. Једна жена је боравила чак шест, без икаквих личних докумената. Рекла је само да се зове Марија. Све полиције у региону су започеле истрагу, да би се испоставило да је та жена из Бруса. Она се сада налази у Дому за старе, у тој подкопаоничкој вароши.

И даље пристижу људи без икаквих докумената, без икакве наде. Милорад Р. више и не памти када је стигао. Има 62 године. Изгледа бар 20 година старији. Има породицу, а опет, нема никога.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

У Футог са молбом

Поред прихватилишта у Београду, слична установа постоји још само у Футогу код Новог Сада. Међутим, тамо се долази после подношења захтева за пријем.

У Министарству рада и социјалне политике истичу да скоро сви геронтолошки центри (Крагујевац, Суботица Краљево…), имају капацитете за прихват старијих бескућника „у виду прихватних станица”. Поред тога у оквиру три завода за васпитање деце и омладине (Београд, Ниш и Књажевац), функционишу прихватилишта и прихватне станице за децу са проблемима у понашању. За напуштену децу служба прихвата да се организује у домовима за смештај деце и омладине. Тренутно ове институције функционишу у 14 градова у Србији.