Жута Црна рука

Ето ненадане прилике да институције ове државе обнове поверење које се годинама рабило. Људима који преузимају власт указала се шанса да покажу да су озбиљни када говоре да желе промену и на медијској сцени Србије, да су против политичког туторства и замаскираних власника новина и телевизија, да схватају да је истински независно новинарство, а не подаништво, од користи свима.

Пишем о промени власништва „Политике“, фантомској трансакцији са свим зачинима политичке афере, бизнис-трилера и медијске мелодраме, мистерији која је узбуркала јавност а људе из медија оставила да ламентирају над судбином којом стално хоће да управља неко други.

Није, наравно, проблем у купопродаји. Сасвим је легитимно да медији мењају власнике који улажу свој капитал не би ли им доносио профит, обезбеђивао утицај, најчешће и једно и друго.

Проблем је што се иза промене власничке структуре „Политике“ назире спрега политике и капитала која угрожава слободу медија, прети монополом моћи.

Још пре шест месеци ЛДП је први јавно упозорио да „Политику“ покушава да купи шабачка млекаџијска веза Демократске странке. И пре тога се по чаршији говоркало ко све од политичара и тајкуна стоји иза ових или оних новина, ове или оне телевизије. Истине ради, недопустива и за демократско друштво непристојна концентрација медијске контроле најчешће је везивана за демократе.

Ствар с „Политиком“ је привремено замрзнута. У Србији су се спремали избори, па се куповина изгубила с радара јавности. Или се тако само чинило, јер сада је јасно да у децембру прозвани купци нису одустали од намере да преузму најстарије балканске новине. Хоћу да кажем да се ништа није догодило „преко ноћи“.

Уверен сам, мада немам папирнате доказе, да се све време минуциозно радило на пројекту. Уверен сам, такође, да до купопродаје не би многло да дође без знања представника државног капитала у „Политикиној” кући – капитала који је, узгред буди речено, по одредбама закона из 2003. давно морао да се исели из „Политике“.

Представник државног капитала, кога је именовао тада владајући ДС, био је обавезан да надлежне обавести да тамо неко жели да купи 50 одсто власништва у „Политика новине и магазини“ које је немачки концерн ВАЦ одлучио да прода.

Морао је то да учини јер је држава имала право прече куповине. Јован Симић, речени представник, није могао да не зна шта се спрема. Само чистој фантазији припада теза по којој српска влада или врх ДС-а нису били обавештени.

Биће да ту улазимо у затамњене византијске коридоре мешетарења. Нисам правник, али наслућујем да су потези повлачени тако да буду „чисти“, да се испоштују сви могући рокови за понуде, њихове формулације, одговоре на понуде.

Биће да је московска „Ист медија група“, која је од бечког „Ост холдинга“ за 4,7 милиона евра преузела удео ВАЦ-а, правно покривена. Политичке и пословне елите научиле су да се служе софистицираним облицима притиска на медије – најчешће преко власништва. Јавна је тајна да је већина националних медија у рукама тајкуна, оних који добрано утичу на разне политичаре.

Биће да управо зато купопродаја „Политике“ заглушујуће звечи.

Зашто ми, чије се то коже тиче, нисмо били упознати с купопродајом? Зар и јавност не заслужује да зна ко је престижни власник „Политике“? Ко стоји иза московске фирме једнократно основане на начин који типски базди на сумњиве српске приватизације?

Зашто прави власник попут змије крије ноге? Да имам новца, и да ми је то жеља, ја бих поносно рекао да сам власник „Политике“. Да сам је купио да бих зарадио тако што бих је побољшао, повећао тираж, омогућио да њени новинари путују, да имају пристојне плате.

Уместо тога, тајац. Нећете ваљда да заиста поверујем да је тамо неки Урош Стефановић из „Ист медија“ нови српски Руперт Мардок.

Жути упорно демантују да иза свега стоји њихова Црна рука. Јавност, укључујући и медијску, сумња. Рекао бих с правом, имајући у виду разне потмуле аранжмане с новинама и приче да се сличан сценарио припрема и „Новостима“.

Александар Вучић упорно тврди да се ради о „криминалној и скандалозној продаји“. ЛДП-ов Зоран Остојић тражи да се формира анкетни одбор. ДС је сагласан да се случај „Политика“ испита.

Радујем се да ћемо у „Политици“ сазнати ко нам је власник. Зашто сам ускраћен за право да се похвалим ко ми је газда. Или да га терам дођавола јер ме подсећа на неке досадашње који о новинама знају колико ја о морфологији висије Тибета.

Недопустиво је да у највећем броју случајева није тајна ко су власници разних фирми, а да највећи степен власничке мистерије окружује подручје које би морало да има најмање тајни – медијски простор. Зар то није парадокс демократије?

Дајте да се скине вео тајне. Транспарентност – мрзим ту реч – трансакције важна је да би се утврдило чијим је парама купљена „Политика“. Директорка Агенције за борбу против корупције каже да је о промени власништва у „Политици“ сазнала из медија и да на основу тих информација не види елементе за поступање Агенције.

„Ми нисмо тужилаштво“, у праву је Зорана Марковић. „Тужилац је позван да чита новине и да реагује ако сматра да постоји кривично дело или сумња.“

То би морао да буде први правац дејства. Постоји и други.

Купопродаја „Политике“ драматично отвара нека питања унутар медијске заједнице, која нису само наша, већ су од интереса за читаво друштво. Позивам да се размота клупко политике, моћи, новца и медија које се предуго заплиће.

Да медији буду ослобођени надземних притисака и подземних купопродаја. Да једном за свагда рашчистимо са онима који нас упорно убеђују да само тржиште све решава. Медији, па ни „Политика“, нису зелениш с пијачних тезга. Нити новинари смеју да буду најамни радници.

Подсетимо се да деконтаминација загађене медијске територије, уз извлачење државе из наше сфере, имају и те како важну европску димензију. Један су од предуслова уласка у ЕУ.

Тврде да је транспарентно власништво над медијима један од важних циљева у новој стратегији борбе против корупције која је у припреми. Али, не бих никако волео да се све ово претвори у партијско натезање. У покушај нове власти да спречи махинацију ДС-а – да би онда неки члан нове коалиције био награђен „Политиком“.

Ваљда неће. Александар Вучић ми је недавно то лично обећао.

Зато је афера око „Политике“, јер то заиста јесте афера, Ивици Дачићу и његовој влади у најави шанса која на сребрној тацни стиже из Македонске 29 (уз фусноту да дисциплинује Вељу Илића а Мркоњића саветује да више не „милује“ новинаре).

Политичари нека раде свој посао, новинари свој, али постоји црта коју ниједна од те две професије, с различитим улогама у друштву, не сме да пређе. Ни политичари ни новинари немају право да лажу и манипулишу јавношћу.

Господо Дачићу и Вучићу, не допустите да и ова афера прође као досадашње. Да се тресе гора да би се родио миш. Могли бисте у самом старту да забележите важан позитиван поен, да помогнете ослобађању медијског простора и увођења трансперентности, као што најављујете.

У супротном, пропуштена шанса емитовала би веома лош сигнал за будућност. А нас у „Политици“ учврстила у уверењу да се свет српске политике најмање брине за судбину најстаријих српских новина.