Рат САД и Русије

Необјављени рат САД и Русије траје већ неко време. Беспоштедно, иако у њему не гину ни Џон ни Сергеј.

Смрт је препуштена Сиријцима. Они су међусобно закрвљени, спремни да пуцају једни на друге, да бацају бомбе, чине злочине, постали су „потрошна роба”, „топовско месо”.

Глобалним играчима препуштено је да се „згражавају”, да сазивају конференције за медије, да призивају хуманитарце, да одрже понеку седницу Савета безбедности УН, наравно иза затворених врата, да после свега саопште да – немају шта да саопште ништа ново.

Американци подржавају побуњенике против Башара ел Асада и хтели би да он напусти власт, Руси тврде да би тек то био увод у прави хаос.

Важно је да руке остају чисте.

Из Вашингтона стиже вест да је Конгрес САД, изгласавајући нови војни буџет, забранио Пентагону да сарађује са руским монополистом у продаји наоружања – „Рособаронекспортом”.

Као разлог за одлуку наведено је да Руси оружјем снабдевају владу у Дамаску, што је супротно америчким интересима. Шта су, конкретно, амерички интереси, не наводи се, али вреди подсетити да је тај исти „Рособаронекспорт” пре једва месец дана постао је један од главних снабдевача америчке армије на другом ужареном терену – у Авганистану.

Какви су тамо интереси САД, такође, није наведено.

Русија и Кина поново су ставиле вето на западни предлог резолуције СБ УН којом се сиријском режиму претило санкцијама. Према ставу Москве, западне земље су поменутим документом само хтеле да оправдају евентуалну војну интервенцију у Сирији, по либијском сценарију.

„Њихова намера да употребе Савет УН како би остварили своје планове и извршили притисак на суверене државе неће проћи”, изјавио је амбасадор Русије у Светској организацији Виталиј Чуркин.

Нема сумње да је Сирија претворена у регионалну позорницу на којој се, по ко зна који пут, огледа права моћ САД и Русије. Класична хладноратовска подела на „запад” и „исток” у овом случају тешко да може да држи воду, пошто је већ сасвим јасно да сви ван Вашингтона и Москве у сиријском случају имају тек улогу више или мање активног помагача.

То је показала и недавна посета специјалног изасланика УН за Сирију Кофија Анана Москви, окончана бледим саопштењем које ни на који начин не може да утиче на догађаје на терену.

Рат у Сирији на површину је избацио различите концепте међународних односа, оба примерена само моћницима.

Американци, играјући на карту „заштите људских права”, себи дају за право да оружано интервенишу свугде где за то пронађу интерес, па и у дворишту Башара ал Асада.

Руси су јасни у ставу да би његов пад широм отворио врата реализацији такозваног концепта смене режима, што би дефинитивно угрозило традиционалне пословне интересе руских компанија у различитим деловима света, укључујући и Блиски исток.

У овом „мини хладном рату”, који за разлику од оног из времена постојања Свјетског Савеза не носи идеолошки предзнак, оружје се све мање бира. Узима се оно што је најближе. Медији су свакако најближи.

Прогласити било који оружани сукоб за „масакр цивила” тактика је која увек даје добар резултат. Па чак и ако, на крају, истина изађе на видело. Отуда и информације и дезинформације о ономе што се пре две недеље дешавало у сиријском градићу Тремсеху где је, према првим вестима пристиглим из Лондона, „побијено 200 цивила, жена и деце”, да би се после неколико дана испоставило да је реч о сукобу Асадових војника са дезертерима. Ефекат прве вести ипак је био убитачан.

Како је недавно написао аналитичар пољског листа „Глобална политика”, несрећници у Сирији – као и њихови сапатници пре тога у Ираку, Либији или Авганистану – и сами све више схватају да су пуко оруђе у рукама великих сила које настоје да на терену реализују сопствене интересе.

Питање је да ли сами у томе ишта могу да промене. Америка и Русија им насталу ситуацију, дефинитивно, неће олакшати.