Вођин четврти колачић

Специјално за „Политику“

Лондон – Политичарима и новинама више не верујемо, банкари су лопови, полицајци подмитљиви, тајкуни себични, интелектуалци маргинализовани, уметници умиру од глади а традиционални систем вредности се разбио у парампарчад.

Ко ће народ да изведе из беде и покаже му „прави пут“ у будућност? Ко други него Вођа, Фирер, Дуче или, на већ одомаћеном енглеском, Лидер. Преостаје само да нађемо неког „правог“, да се опет не насанкамо као код оног, знате на кога мислимо, „бившег“ газде.

Из Америке стиже вест да су истраживачи на Берклију спровели занимљив експеримент. На Одељењу за психологију посматрали су неколико група добровољних „заморчића“, сваку сачињену од по три студента истог пола, како се хватају у коштац с компликованим проблемима моралне природе. Претходно су, потпуно произвољно и без икаквог вредносног суда, у свакој групи прогласили једног члана за вођу. После тачно пола сата, у сваку од просторија где су студенти мудровали, ушао је истраживач и ставио на сто тањир са четири колачића.

Прво је сво троје узело по један, а онда се, и то с невероватним степеном понављања, догодило следеће: особа која је пола сата раније менована за вођу, узела је за себе четврти колачић. Никога није питала, нити понудила да подели, самозадовољно мљацкајући у тишини све док од колачића нису остале само мрве на оделу.

Британски часопис за теоретску биологију објавио рад Робина Данбара са Оксфордског универзитета и Томаса Дејвид-Барета с Биркбек колеџа у Лондону о хијерархијама у људским заједницама.

У најгрубљим цртама, труде се да докажу је прва реченица из другог пасуса америчке Декларације о независности нетачна. Реч је о чувеној реченици Томаса Џеферсона: „Ми сматрамо ове истине очигледним: да су сви људи створени једнаки...”

Данбар и Дејвид-Барет кажу да нисмо и да је то чак природни закон који функционише на добробит друштвених група и људске заједнице. Прича опет долази до Вође, кога они називају „Big Man“, Велики човек. Хијерархијапостаје врло „стрма“ уколико је његов ауторитет већи. Чланови заједнице који су му блиски су пропорционално важнији од осталих. Чак и они који кажу: „Ишао сам у школу с Вођом“, могу тренутно да стекну привилеговани положај.

Хијерархија помаже да се важне одлуке брзо доносе и лако спроводе. Вођина супериорност поједностављује решавање дневних проблема за чланове заједнице. Не морају да губе време и питају све остале чланове где да нађу храну или водоинсталатера, на пример.

Ако Вођа зна одговор и група ће лакше донети исправну заједничку одлуку. С друге стране, ако се утврди да он гаји илузије по питању где наћи издашну испашу, доношење заједничке одлуке се драстично успорава. Звучи познато.

Из америчке перспективе, прича о четвртом колачићу је прича о дубоком веровању у идеју базичне једнакости и позитивном опортунизму, боље рећи пукој срећи која одлучује о томе ко је „гори а кодоли“.

Сви почињемо једнаки, а онда срећом или несрећом, неко постане роб, а неко робовласник. Случајни Вођа који поједе четврти колачић само оверава негде раније донету одлуку Богиње среће.

Нема никакве хипокризије у томе да је Џеферсон, аутор Декларације о независности, био робовласник. Сали Хемингс, по многима љубав његовог живота, с којом је врло вероватно имао и децу, била је црна робиња с његовог имања, коју је добио „у мираз“ када се оженио својом белом женом.

Аутор Би-Би-Сијевог текста „ Нисмо сви створени једнаки“, којиније доступан у Британији већ само на интернационалној верзији сајта, почиње своју анализу Данбаровог и Дејвид-Баретовог истраживања управо благим подсмехом идеологу америчке независности и његовој „утопијској тези“. Насупрот њој, теза о урођеној неједнакости и хијерархичности као природном закону, чини се да негде, глобално гледано, одговара британском схватању универзума.

Када су, негде у слично време, обе ове традиционалне демократије тражиле харизматичног Вођу који ће их извести из кризе, Америка је одабрала сина Кенијца и америчке „вечите“ студенткиње, док се Британија окренула директном наследнику Вилијама Четвртог. Србија је изабрала Бориса Првог.

Свако друштво је у одређеној мери било доследно клишеу које за њега важи. Британци су испоштовали хијерархију, Американци сами себи презентирали још један доказ о апсолутној једнакости, а Срби... ко зна шта су мислили. Јасно је једино да ни један, ни други, ни трећи нису били ти који су узели четврти колачић с тањира. То су за све њих урадили банкари, фонд менаџери, тајкуни и слични. С богом даним правом „господара света“.

Отрежњење је стигло веома брзо. Те и такве вође нису решиле ама баш ниједан од горући проблема данашњице.

По Данбаровом и Дејвид-Баретовом правилу, хијерархична пирамида је постала мање стрма, вође су изгубиле углед, друштво је постало егалитарније, и онда смо сви заједно почели да бауљамо по мраку, тражећи излаз. „Мудро руководство“ из прошлости је било и остало мисаона именица.

Њих двојица, додуше, верују да општем хаосу кумује и „појефтињење“ информација: супротно од општеприхваћеног мишљења да су интернет и нови медији демократизовали приступ битним информацијама потребним за једно равноправније друштво, они сматрају да су данас људи мање мотивисани да једни с другима деле информације.

„Ти сам и даље сурфуј и тражи, све док не нађеш, ако ишта битно и нађеш.Нема Вође да ти помогне.“

Како онда ми, у нашој малој земљи, с скромним могућностима и ужасним искуствима из прошлости, да нађемо правог Вођу? Има ли смисла поново реконструисати хијерархичну пирамиду, која се толико пута већ распала и од које народ није имао велике користи?

Или да једноставно позовемо Ивицу, Бориса и Тому, затворимо их у једну собу, и после пола сата унесемо тањир са четири колачића? И, наравно, да будемо сигурни да нису читали овај чланак.