Биљка литературе расте и цвета

ИНТЕРВЈУ

Драган Великић (1953), аутор романа „Via Пула” (1988, три издања), „Астраган” (1991, три издања), „Хамсин 51” (1993, два издања), „Северни зид” (1995, два издања), „Дантеов трг” (1997, два издања), „Случај Бремен” (2001, два издања) и „Досије Домашевски” (2003, два издања), књига прича: „Погрешан покрет” (1983) и „Стаклена башта” (1985), књига есеја: „Yu-tlantida” (1993), „Депонија” (1994), „Стање ствари” (1998) и „Псећа пошта” (2006), добитник је НИН-ове награде критике за роман „Руски прозор”, који су објавили „Стубови културе” из Београда.

Роман-омнибус „Руски прозор” састоји се из три целине: „Записи из живота малограђанина”, „Возови”, и „Неке друге приче”. Први део је, у ствари, пролог, а трећи епилог, главни део романа је оно у средини.

Главни јунак, Руди Ступар, добро ситуиран, бежи од војне обавезе, пред бомбардовање Србије 1999. године у Будимпешту. Желео је да буде глумац, па писац, а у туђем свету се напијао, проводио ноћи са сумњивим женама, радио као магационер у једној робној кући, потом је био писац бедекера и на крају мртвозорник, а то је онај који купа, облачи и шминка мртваце. Тражио је мир, спокојство, љубав, а није нашао ништа од тога. Остао је „туриста у властитом животу”.

У Београд се враћа, после свега, када је стигла амнестија.

Драган Великић је амбасадор Републике Србије у Аустрији.

„Руски прозор” је нежна, топла, меланхолична прича, стиче се утисак, о Вашој породици. Колико у роману има аутобиографског?

Аутобиографско писац не може да избегне, јер увек пише из властитог искуства. Саме чињенице, транспоноване из живота у литературу, доприносе да се то аутобиографско директно препознаје. Можда сам у „Руском прозору” искористио највише података из свог живота.

Роман сте писали пуних седам година. Рукопис сте остављали, па му се опет враћали?

„Руски прозор” сам најдуже писао од свих својих романа. Два пута сам га остављао на годину-две дана, једном када самписао роман „Досије Домашевски”, а други пут када сам прихватио место амбасадора Србије у Аустрији. То друго остављање, та најдужа пауза у неписању која је потрајала више од годину дана, сад ми се чини да је позитивно деловала на проналажење новог регистра у роману. Мислим да сам „Руски прозор” ишчитао у току писања стотину пута, тако да је то по структури и по језику моја најсложенија књига.

У овој интимној исповести отац и мајка су живели: Он без Ње, Она без Њега. Да ли зато јунак чезне за животом: Она и Он?

Породица је онај најужи рам у којем настаје прича. Многе реченице, које су моји родитељи изговарали у мом присуству, и које су неким хиром сећања у мени остале сачуване, касније сам откривао у потпуно другачијем контексту. Заправо, ја сам откривао контекст и уписивао неке односе међу њима који припадају породичној патологији. Уверен сам да су прве године живота, првих шест-седам година, најважније за програм комуникације са околином који ћемо градити одрастањем.

У другом плану је избегличка прича. Када се неко роди на погрешном месту, остаје му једино да „сам себи буде околина”, јер не зна шта је горе: да ли јавашлук Оријента или уређени Запад?

Ја много волим Кундерин роман „Живот је негде другде”, што је компатибилно дијагнози о погрешном месту. Тамо где јесмо, ми смо са чињеницама живота. Тамо где бисмо желели да будемо, ми смо у некаквој идеалној верзији себе самих. Мислим да линија мањег отпора, којој смо сви ми мање или више склони, води у некакве стереотипе. Да ли ћемо бити задовољни или не зависи пре свега од нас, а тек онда од места у којем живимо. Недавно сам прочитао да најсрећнији људи на свету живе на једном сиромашном острву Тихог океана.

Године 1999. Србију су бомбардовали како би је „стандардизовали” (пре или касније мораћемо да прихватимо правила). О каквим је правилима реч?

Препознајем у вашем питању тему којом сам се бавио у једном тексту објављеном у мојој књизи есеја „Псећа пошта”. Глагол „стандардизовали” употребљен је иронично и читава епизода бомбардовања Србије 1999. године на један посредан начин ламентира се у једном поглављу романа „Руски прозор”. Није утешно рећи, али ја заиста мислим да је удео сваке земље у колачу апстрактне правде пропорционалан величини коју та земља заузима на географској карти. Закони физике су неумољиви. Пут кроз зид јесте најкраћи, али ту се и завршава.

Кроз читав роман се провлаче приче о возовима (директни за Дрезден). О каквом је симболу реч?

Возови су опсесија мога детињства. Деда ми је био железничар, лета сам проводио у његовој кући у Сићевачкој клисури. Успављивали су ме и будили возови. Док су тутњали поред дедине куће имао сам осећај да је и соба у којој сам спавао – вагон закачен за композицију.

Јунаци романа су и мртваци. Један од њих каже да тек када се суочиш са смрћу и прихватиш је као нешто природно, живот може да почне?

На крају романа постоји епизода у којој мој јунак, у мртвачници „Парадизо” у Хамбургу, припрема и шминка мртваце за укоп. Док ради тај рутински посао он повремено ступа у замишљени дијалог са лешевима. То је његова свакодневица, која је лишена морбидности, јер је тек додирнувши дно своје егзистенције постао свестан чуда живота.

Читав низ веома занимљивих питања посвећен је стваралаштву: Душа писца је као „висока пећ”. Мораш да заложиш ватру и да је више не гасиш. Има ли пламена у српској књижевности данас?

Сигурно је да има пламена у српској књижевности. У овом тренутку можда настају песме, приче и романи непознатих аутора који су будућност наше књижевности. Биљка литературе расте и цвета мимо политичке климе.

Говорећи о филму, јунак романа каже да фолиранти, захваљујући доброј комбинацији, скоро увек излете у први план. Исто је и са литературом?

То је тема краткорочности, јер ништа у уметности не остаје као трајна вредност мимо дара и напора да се тај дар искаже кроз уметничко дело.

Овај роман је писан тако да лако може да буде сценарио за филм или драму у неком позоришту. Да ли сте о томе размишљали?

Нисам писао ни сценарија, ни драме, а немам ништа против да мој роман буде предложак за позориште или филм. Међутим, не бих могао да преносим „Руски прозор” у форму сценарија или драме. Након овог романа сигурно дуго нећу писати прозу, али имам концепт приче коју ћу покушати да изразим кроз драмски облик.