Демонтажа стварности

Таман смо хтели да заустимо како овогодишњи Фест већином нуди "бајате" филмове о којима се нашироко и надугачко писало током прошле године из Берлина, Кана, Венеције, Солуна..., како га његово прекомерно везивање за доделу Оскара дефинитивно, уместо у ред фестивала, сврстава међу комерцијалне филмске ревије, како су неки филмови неоправдано скрајнути у паралелне програме... Кад оно – стварност нас је ућуткала. До данашњег дана Фест је већ походило више од 80 хиљада гледалаца! И тако, све евентуалне критике, приговарања, зановетања, неумитно падају у воду. Пред снагом радозналог филмског гледалишта, најбоље је мирно се повући.

У том и таквом душевном миру лако је везати се за неке од овогодишњих правих фестивалских бисера, међу којима су, пре свега, (и веровали или не) премијерно приказани домаћи филмови. Голубовићева "Клопка" био је прави избор за Фестов почетак, а срдачан пријем код публике донео је још много поена овом стилски уједначеном урбаном трилеру праволинијске нарације и појединачно моћне глуме. С њим је на фестивалу започела и својеврсна демонтажа наше стварности, оличена и у филмовима "Хамлет" Александра Рајковића, "Изабрао сам" Недељка Деспотовића и "Како постати херој" Младена Матичевића.

Без жеље да улазимо у будући правно-судски галиматијас на релацији аутор филма – продуценти (о томе је, уосталом, "Политика" темељно писала), ипак треба напоменути да то наноси много штете а мало користи, иначе, занимљивом и довољно интригантном "Хамлету". Филм је повучен са Феста, али они који су успели да га виде на новинарској или јединој званичној пројекцији могу да се сложе да је Рајковићева идеја да извођење најпопуларнијег Шекспировог комада смести на једну од великих депонија, међу житеље ромског насеља, освежавајућа, анегдотска, довољно вешто изведена и довољно ангажована како би се изазвао жељени дијалог гледаоца са туробном збиљом.

Иако га краси херметичност, документарни филм "Изабрао сам" Недељка Деспотовића је драгоцени последњи поздрав глумачком барду Љуби Тадићу чији су домети у нашој култури још увек неизмерљиви, али и дело које кроз Тадићево тумачење Сократа, проте Матеје и Бекетовог Крапа, нуди и једно од могућих тумачења наше епохе.

Највеће освежење, без сумње, јесте духовито егоцентрични дугометражни документарни филм Младена Матичевића "Како постати херој", чије редовно биоскопско приказивање после Феста, апсолутно треба и препоручити и подржати. Филмски редитељ Матичевић пошао је од следећег: закуцао је на врата сопствене средовечности, суочио се са својих 118 килограма и незадовољством са до сада постигнутим у животу и решио да победи себе и окрене лист тако што ће истрчати 42 километра на Београдском маратону (22. априла 2006)! И, не само што је у томе успео, него је и снимио завидно успешан (а крајње нискобуџетски) филм о покушају човека да свом животу врати достојанство, полет и узбуђење. О поукама, корисним и за децу и одрасле, да и не говоримо. И лично и редитељски и продуцентски, Матичевић је овим заводљивим, духовитим али и социјално ангажованим делом успео да докаже да је упорност једна од најважнијих људских особина и да срећа прати храбре.

Ауторска храброст (али и подршка породице, пријатеља, кумова, спортских стручњака, која је уследила тек после низа подсмеха и неверице) дувала је у широка Матичевићева плећа током настанка чврсто постављеног, добро скројеног и ритмичног 75 минута дугог филма "Како постати херој".

Међу бисере ваља сврстати и немачки филм "Живот других" дебитанта Флоријана Хенкела фон Донерсмарка, добитника награде Европске академије за филм и, од пре неко вече, носиоца Оскара за најбољи страни филм. Е, тек када се то десило и када је отказано приказивање једног од филмова из главног програма, селектор се досетио да би га могао приказати и у Великој сали "Сава центра" (петак, 2. март), пошто је дворана Дома синдиката пре неколико дана била дупке пуна јер београдска публика, чини се, има боље информације од Фестових градитеља. Како било, овај филм не треба пропустити а било би добро и када би га професори ФДУ за добро својих студената уврстили у обавезно градиво – са каквом се снагом и знањем може снимити дебитантски филм.

Радња филма "Живот других" смештена је у 1984. годину у источни Берлин, у време када у источној Немачкој из све снаге још увек дејствује око 200 хиљада доушника и још толико марљивих посленика Штазија (државна безбедност), који шпијунирају, прислушкују, прате и хапсе све и свакога, у најстрожој дискрецији и познатог писца Георга Драјмана и његову девојку, славну глумицу Кристу-Марију Зиланд. Они су у надлежности официра безбедности Вислера који преузима надзор над сваким детаљем из њихових живота, укључујући и сваку изговорену реч. Све троје доживеће трагичне последице свеопште државне параноје у овом филму готово класичне режије, чврсте нарације, стилске чистоте и беспрекорног баратања елементима приче, звука и слике. Филм који још дуго неће изаћи из гледаочеве главе. А то је оно право.

Дубравка Лакић

-----------------------------------------------------------

Данас на програму Феста

У програму "Хоризонти" у Великој дворани "Сава центра" данас ће бити приказани филмови "Пут лубеница" Бранка Шмита, "Шеф над шефовима" Ларса фон Трира и "Ухвати ватру" Филипа Нојса. У такмичарском програму "Европа ван Европе" у дворани Дома синдиката вечерас у 20 сати биће приказан израелски филм "Балон" Ејтана Фокса, док ће у програму "Немачко путовање" у дворани Културног центра Београда публика моћи да види филм "Елементарне честице" Оскара Релера, добитника "Сребрног медведа" на прошлогодишњем Берлинском фестивалу. Данашњи програм у Музеју југословенске кинотеке посвећен је кинеском редитељу Жија Џанг Кеу и биће приказана три његова филма - "Исток", "Џепарош" и "Мртва природа" за који је награђен "Златним лавом" на прошлогодишњем фестивалу у Венецији.

И. А.